PRIČA O RANOJ TRAUMI

Postoje pitanja koja me ljudi često pitaju . Da li su deca koja rastu u disfunkcionalnoj porodici zdrave ličnosti u odraslom dobu ? Da li su deca odrasla bez roditelja zdrave ličnosti u odraslom dobu ? Istina je negde na pola puta. Ovo je priča o snazi čoveka . Mi terapeuti snagu zovemo rezilijentnost. Dakle , sve zavisi od toga koliko svojih snaga ili rezilijenci, mlado biće koje odrasta u neadekvatnim uslovima uspe da upre, iskoristi i upotrebi kako bi stasalo i kako bi se snašlo u životu. Nekada život, stavljajući nas u teške uslove zapravo nas stavi u situaciju da je jedino što nam preostaje- da probamo biti jaki. Pa kako ko prođe .

Zdrava porodica svakako da jeste najpodsticajne okruženje za rast i razvoj .

Zdrava porodica svakako da jeste najpodsticajne okruženje za rast i razvoj . Tako bar kažu knjige. Ipak , ne bih rekla da je zdravih porodica dominantan procenat. Čak iako vam na oko izgledaju idealno, mnoge porodice imaju strogo razvijen sistem čuvanja tajni i fasadu sreće za spoljni svet . Ono što je unutar sistema poznato je samo njima i često terapeutima. Takođe , istina je još apsurdnija. Poznajem mnoge ličnosti sa veoma problematičnim ponašanjem i problematičnim životima iz veoma zdravih porodica. Takođe, ne daje život svakome baš sve. Šta ako je neko bačen na ovaj svet i ostavljen ? Šta ako porodice uopšte i nema? Ovde dolazimo do priče o snagama ličnosti i to- aktiviranim još od ranog detinjstva. Jer tako je moralo. Nije bilo izbora. Bori se ili se slomi . Ne postoji tu između.

Postoje pitanja koja me ljudi često pitaju . “Da li su deca koja rastu u disfunkcionalnoj porodici zdrave ličnosti u odraslom dobu ? ” i ” Da li su deca odrasla bez roditelja zdrave ličnosti u odraslom dobu ? ” Istina je negde na pola puta.

Tijana je danas uspešna žena . Sa ovih prostora ali živi u Kanadi . Direktor velike firme, srećno udata i majka dvoje školske dece. Dolazila bi kad god je ovde da pričamo o njenom roditeljstvu. Bila je predivna i posvećena majka ali uplašena majka. Vraćale smo se često u njeno detinjsvo. Tu je ležalo poreklo tog straha od roditeljstva. ” Znaš, majka jednostavno nije bila sposobna da me othrani i zato me je ostavila u sirotištu. Otac je nepoznat ali baka mi je pričala kako u to vreme kada je majka bila trudna …kako je bilo sramota biti trudan sa nepoznatim muškarcem. Majka je ipak želela da zadrži trudnoću ali je niko nije podržao pa ni baka .Tako je majka bila primorana da me ostavi u jednoj ustanovi za usvajanje. ” Šta misliš , kako se majka osećala tada u vreme trudnoće boreći se sa takvim zahtevom da te rodi i ostavi ? Jesi li je pitala nekada ? ” Pitala sam. ” Bila je jako uplašena, prestravljena sve vreme jer termin za abortus je propustila namerno i shvatala je da ona nema gde sa mnom nakon porođaja. Bila je potpuno van sebe. Pričala mi je o tome. ” Objašnjava Tijana. ” Znaš Tijana kada je trudnica pod stresom i beba je pod stresom .Nema tu druge. Mama i beba dele isto telo. Kada je puno kortizola i drugih hormona stresa , oni u nekom procentu dolaze do bebe. Hajde da kažemo da pretpostavljam da je majka bila pod stresom ali i ti kao beba u njenom stomaku. Čega se sećaš iz svoje dečje dobi ? ” Dugo smo obrađivale razna sećanja od kojih su neka bila bleda . Čovek se perioda do druge- treće godine slabo ili uopšte ne seća i teško može reći da li je bio pod stresom , da li je strepeo , da li je bio istraumiran . Međutim ukoliko je dete doživljavalo čestu strepnju , neizvesnost , zanemarenost -doživljaj strepnje ostaje ipak zapamćen kao neodređeni ali strepeći doživljaj , negde pohranjen u mozgu sada već odraslog čoveka. Prvi ozbiljniji strah kod dece javlja se u periodu od 6. do 8. meseca i važan je za kasniji psihološki razvoj ličnosti. Oko druge godine, strah od separacije od figura koje o detetu brinu je na vrhuncu.  Hoću da kažem da je dete vrlo rano sposobno da doživi strahove.

Ukoliko je dete doživljavalo čestu strepnju , neizvesnost , zanemarenost -doživljaj strepnje ostaje ipak zapamćen kao neodređeni ali strepeći doživljaj , negde pohranjen u mozgu sada već odraslog čoveka.

” Sećam se da sam u toj ustanovi za decu bez roditelja često bila usamljena i tužna. Tamo negde oko četvrte , mogu da se setim da sam silno želela da se vaspitačica sa mnom igra. Ipak vaspitačica je bilo malo , a nas dece puno . Bile su one dobre ali nisam mogla da se povežem sa ni jednom preterano jer je svaki dan dolazila druga vaspitačica . Jesam Ivana, strepela sam . Sećam se. Strepela sam hoće li mama doći u posetu jer nije dolazila redovno. Strepela sam vrlo rano , nekako neobjašnjivo. Mislim da se taj strah može nazvati- šta će biti sa mnom? Da li će mama doći? Da li će me vaspitačice voleti ? Da li će me neko od starije dece zadirkivati jer to su često radili. Izrugivali bi mi se ako mama ne dođe u posetu . Strepela sam i oko 13-te kada su me uzeli hranitelji. Mislila sam da im smetam iako su bili divni . Nisam više strepela po završetku srednje škole. Raspustima u srednjoj sam radila. Otkrila sam još tada koliko volim da zaradim svoju kintu. Slagala sam neke gajbe, brala maline i svašta radila. Posle srednje krenula sam da radim odmah . Jedva sam čekala da imam svoj dinar . Svašta sam radila. Od konobarisanja , preprodaje garderobe do čuvanja neke stare bake . Radila sam po tri posla i plaćala kiriju za mali stančić. Živela sam skromno tada ali sam se borila . Majka se vremenom propila pa nisam kod nje htela da se vratim. Živi i danas sa nekim alkoholičarem zajedno . Tako sam vremenom stigla u Kanadu , jako mlada da bih čuvala stare osobe. Naporan je to bio posao ali sam se istovremeno doškolovala i evo danas rukovodim sa 5000 ljudi . Sve sam ja to postigla ali strepim da nisam dovoljno dobar roditelj. Muž me hvali . Kaže da sam sjajna majka ali taj osećaj u meni da ja nisam dovoljno dobar roditelj me izjeda i nekad ne mogu da spavam. Taj strah, ta strepnja, pojavila se kada sam se porodila prvi put .Ustvari kad sam držala svoje prvo dete . Nije me napustio do danas .” Sećala se Tijana.

Povezane životne situacije mogu biti okidač za neka davna osećanja , pohranjena u nama dok smo još bili sitna i nemoćna deca .

“Tijana, mislim da si ponovo počela strepeti kad si postala majka jer je to bio okidač za tvoju ranu dečju traumu . U smislu -plašim se i strepim da ću oštetiti svoju bebu kao što je mene moja majka . Plašim se da će me život na neki način onemogućiti da brinem za bebu i da neću moći izneti roditeljstvo . Plašim se roditeljsva jer ja nisam imala od koga ni da naučim kako biti roditelj . Mogla sam da naučim kako ne biti roditelj . Uostalom, plašim se jer sad razumem koliko je neadekvatno ostaviti ovako malo, bespomoćno stvorenje u nekoj ustanovi. Možda se sada i sećam koliko sam strepela kao beba, kao dete ….Šta misliš , pripada li ti to što govorim ?” Pitala sam. Tijana briznu u plač. “Pripada mi sve od toga što si rekla, samo ne umem to da objasnim tako kao ti .Bila sam baš to dete koje stalno strepi .Baš tako kako si me opisala i moja me je beba zapravo bila podsetila na sebe samu i ja sebe na svoju majku jer za drugu i ne znam . Kao da ne želim da se moja prošlost ponovi. ” Pričala je Tijana kroz suze.

Mnoga deca su odrasla bez roditelja ili uz nefunkcionalne roditelje . To nikako ne znači da neće izrasti u čestite, uspešne , dobre i hrabre ljude . Sve zavisi koliko je dete uoptrebilo svojih snaga i kapaciteta da bi se izborilo za svoje mesto pod suncem.

“Verujem. Čudno je koliko povezane životne situacije mogu biti okidač za neka daaavna osećanja , pohranjena u nama dok smo još bili sitni i nemoćni . Ipak , nema potrebe da strepiš . Da li vidiš koliki si ti borac? Da li razumeš koliko si snaga iz petnih žila pokretala da bi danas bila tu gde jesi ? Da li shvataš da si opstala na putevima na kojima ne bi istrajali ni mnogi ljudi koji su živeli uz oca i majku ? Da li razumeš da si sposobnost za negu i brigu o nemoćnima naučila brinući za starije ljude . To su neke veštine posredno povezane sa materinstvom .Posredno si učila da budeš negovatelj nemoćnima kroz te poslove. Rekla bih da je to bila kao neka nadkompenzacija za to što ti nedostaju iskustva majke koja brine o tebi . Nedostaju u sećanjima kao izvor učenja o tome – kakav bi roditelj trebao bar okvirno da bude . Takođe imaš sećanja o tome kako vaspitačice brinu o deci bez roditelja. To takođe upotrebljavaš , brinući o svojoj deci . Nisi ti uopšte neuka u smislu nege nemoćnih pa i nege sopstvene dece i zato nemoj strepeti.” Tijana obrisa suze. Pogleda me odvažno pa reče : “Nisam imala izbora Ivana . Mogla sam da se propijem , da počnem da lutam i da kradem. Veruj mi to mi nije bilo ni na kraj pameti . Gledala sam kao mlada često filmove o nekim junacima i onda….želela sam da ličim na njih . Sanjala sam često svoju kuću umesto sirotišta , umesto hranitelja . Radila sam govoreći sebi da ću i ja imati svoje gnezdo jednom. Moj čitav život vođen je željom o svojoj kući i porodici . Često sam imala žuljeve na rukama i vrtelo mi se u glavi od ranog ustajanja i teških poslova ali nisam odustala. Sve to što sam želela danas imam .” Pričala je odvažno .”Znam i ja sam na tebe ponosna. Nema potrebe da strepiš više. Sve opasnosti su prošle . Strepeća situacija za tebe kao malu bebu u sirotištu – u smislu strepnje da majka neće doći , svaka strepeća situacija za malu Tijanu i za Tijanu kao devojku je prošla . Sada si na bezbednom i deca su ti na bezbednom. Tvoja deca su u rukama majke borca i smatram da ćeš im biti dobar primer kroz život . Opusti se, diši malo i oseti da je prošlo .” Tijana se udobno zavalila na moj psihoterapijski kauč i osmeh joj se pojavio na licu . Primetih da je vrlo opuštena, možda po prvi put. ” Prošlo je Ivana. Prvi put mogu da kažem -hvala bogu da je sve to prošlo . Ne strepim više. Hvala ti ” . Dogovorismo se za sledeći susret . Ja i to dete borac pred kojim sam samo mogla da se duboko naklonim jer ne – nisam ni upola hrabra niti vešta kao to divno biće ispred mene. Mnoga deca su odrasla bez roditelja ili uz nefunkcionalne roditelje . To nikako ne znači da neće izrasti u čestite, uspešne , dobre i hrabre ljude . Sve zavisi koliko je dete uoptrebilo svojih snaga i kapaciteta da bi se izborilo za svoje mesto pod suncem. Neko je povukao toliko snage iz petnih žila da je pretekao i decu koja su rasla uz harmonične roditelje . Jer ne da život svakome sve i ponekad je jedini izbor viđen kao – bori se ili se slomi . Ne postoji tu između.

Više o poremećajima roditeljstva možete čitati ovde : http://psihoterapijasindjic.com/2021/07/31/narcisoidnost-majke-kao-poremecaj-roditeljstva/

Sa poštovanjem,
Ivana Sinđić
dipl.Defektolog ,nacionalno i evropski sertifikovan psihoterapeut.
Tel : 061/ 258- 82-74
Leave a comment

GRANIČNA ORGANIZACIJA LIČNOSTI

Granični poremećaj ličnosti karakteriše sveprisutan obrazac nestabilnosti u regulaciji afekta, kontroli impulsa, nestabilnost funkcionisanja ovih osoba u međuljudskim odnosima i nestabilnost slike o sebi. U ponašanju prisutne su teškoće u regulaciji emocija , impulsivnost, ponekad agresija, ponovljeno samopovređivanje i hronične suicidalne tendencije. U ovih osoba česta je i zloupotreba psihoaktivnih supstanci i brza vožnja kao i hronični osećaj praznine u sebi samome. Granični poremećaj ličnosti možemo opisati i rečenicom ” bolje bilo kakva organizacija ličnosti nego nikakva ” .

Granični poremećaj ličnosti možemo opisati i rečenicom ” bolje bilo kakva organizacija ličnosti nego nikakva ” .

Postoji 9 kriterijuma na osnovu kojih psihijatar određuje postojanje graničnog poremećaja ličnosti , a da biste vi ili neko vama blizak posumnjali da patite od graničnog poremećaja ličnosti te potražili pomoć , dovoljno je da ispunjavate 5 tački u smislu da su ovakva ponašanja kod vas ili nekog vama bliskog uporno prisutna u ponašanju.

1.Intenzivan i iznenadan bes , poteškoće kontrole besa (npr .česta ispoljavanja besa, ljutnje i ponavljanje učestvovanja u tuči ).

2. Hroničan osećaj praznine.

3.Nestabilnost u raspoloženju .

4.Prolazne paranoične ideje kada je osoba pod stresom ili osećaj da je osoba disocirana. (Disocijacija, ili osećanje da niste povezani sa samim sobom).

5 .Upadljiva i uporna nestabilna slika o sebi ili osećaj sebe.

6. Ponavljajuće samoubilačko ponašanje, pretnje samoubistvom ili samopovređivanje.

7.Impulsivnost u najmanje dve oblasti koje su potencijalno štetne, a koje ne uključuju samoubistvo ili samopovređivanje (npr. prebrza vožnja, zloupotreba alkohola, lekova , droga ).

8.Besni napori da se izbegne stvarno ili zamišljeno napuštanje .Osobe sa graničnom organizacijom ličnosti teško podnose da budu napuštene od osoba koje smatraju bliskim.

9. Obrazac uspostavljanja nestabilnih i intenzivnih međuljudskih odnosa. U ovim odnosima smenjuju se dve krajnosti . Idealizacija i devalvacija nekoga. (U smislu provešćemo danas 24 sata zajedno i tada te obožavam , a sutra već se ne javljam i ne značiš mi ništa. Sutra već o tebi ne mislim dobro . Potom te opet idealizujem pa te odbacujem i tako u krug).

Granični poremećaj ličnosti karakteriše sveprisutan obrazac nestabilnosti u regulaciji afekta, kontroli impulsa, nestabilnost funkcionisanja ovih osoba u međuljudskim odnosima i nestabilnost slike o sebi.

Kako je to biti graničan opisaću kroz primer psihoterapije. Milena (ime je izmenjeno ) došla je sa svojim nalazom procene ličnosti i već dijagnostikovanim graničnim poremećajem ličnosti .”Kako se osećaš Milena ? ” Pitala sam na jednoj od sesija . ” Prazno . Sve je unutar mene često prazno. Malo kokaina sa vremena na vreme mi u tome pomogne ili alkohola . I ova sesija je prazna. I ti si prazna i dosadna osoba ponekad, reče Milena besno . ” ” Zašto onda dolaziš kod ovako praznog i dosadnog terapeuta ? Ja te ne teram na to .” Odgovorih. ” Zato što si ponekad i sjajna , neobična , opuštena i tada te obožavam. Međutim povremeno se sve to isprazni i mislim da si baš k….. od terapeuta . Danas je tako.” Odgovara ona. ” Primećuješ li da me povremeno idealizuješ , a povremeno potpuno devalviraš? ” Pitala sam. ” Da ali ne želim to , to je jednostavno tako . Svi drugi ljudi su čas sjajni ,a čas su jako dosadni.” Razumem te, odgovorih . ” Znam i da je to razlog zašto ponekad ne dođeš na sesiju .Tad sam ti jako prazna .Međutim , smatram da nisam prazna .Ta praznina je tvoj doživljaj. Ipak si danas uspela da se izboriš i da dođeš i to je pohvalno ” Rekoh joj. ” Da, došla sam i vozila sam brzo kao ludak . Ne znam kako ne nastradam. ” Reče ona. ” Mislim da bi za tebe bilo dobro da naučiš da bolje vodiš računa o sebi .Niko neće biti tu da te stalno spašava od sebe same. To moraš ti sama. ” Odgovorih joj.

U ponašanju osobe sa graničnim poremećajem ličnosti prisutne su teškoće u regulaciji emocija , impulsivnost, ponekad agresija, ponovljeno samopovređivanje i hronične suicidalne tendencije. U ovih osoba česta je i zloupotreba psihoaktivnih supstanci i brza vožnja kao i hronični osećaj praznine u sebi samome.

” Sećaš se onog Gorana što sam živela sa njim tri meseca? Ponovo sam poželela da ga pozovem. Nije mi više tako dosadan i prazan kad ga se malo prisetim . Šta ti o tome misliš? ” Pitala je tražeći podršku. ” Mislim da bi bilo dobro da puno više naučimo o tome kako ljudi funkcioniču generalno i šta očekuju od drugih ukoliko su stabilni. Smatram da je on prema tebi bio dobar i podržavajući . Međutim u periodu kada ti je postao dosadan i prazan , tačnije kada si ti bila prazna pa si to na njega projektovala, nisi mu se javila četiri meseca. Pre toga si ga u naletu besa izbacila iz stana nenadano jer te je nervirao ,a ni sama ne znaš zašto te je nervirao. Zapravo smatram da si se osećala ljuto , prazno i dosadno te da si sve to pripisala njegovom prisustvu u stanu .To su bila zapravo tvoja osećanja. Smatram da bi on zaslužio izvinjenje, poziv na razgovor te da njemu samome treba prepustiti odluku da li želi da se vrati nakon svega što ste prošli. Znaš , ljudi Milena ,oni očekuju da ih uvažimo za njihov trud ,a ne da budu odsečeni nenadano iz našeg života onda kada ih mi jednostavno proglasimo dosadnima i praznima ili nepotrebnima. ” Odgovorila sam.

Hroničan osećaj praznine je ono što uporno prati osobe sa graničnim poremećajem ličnosti.

” Sad se ustvari jako plašim da me je zauvek napustio. Ako me je zauvek napustio ja ću se raspasti u paramparčad. Tako se osećam. ” Rekla je. ” To su ciklusi draga Milena koji se odvijaju u tvom osećajnom životu. Ciklusi od obožavanja nekoga drugoga, onda krajnje devalvacije tog nekog kao da više nije ni najmanje vredan sve do odbacivanja pa do velikog straha od napuštanja. To bi trebalo da stavimo pod kontrolu bar u smislu da to prepoznaješ i da ne odbacuješ nekoga kao praznog i dosadnog ako on to nije. To su tvoja osećanja praznine i dosade i to ne pripada tvom partneru niti meni iako svoja osećanja smeštaš u nas – druge ljude . Nećeš se raspasti ukoliko se on ne vrati , bićeš dobro ali slažem se da zaslužuje izvinjenje i objašnjenje. ” Odgovorila sam. ” Hvala ti na savetu .Sad si evo opet super važna za mene odjednom. Zato što mi pomažeš da sebe razumem. Može li i on doći sledeći put sa mnom ukoliko pristane da mu ti ovo malo pojasniš jer plašim se da ja neću uspeti ? ” Pitala je . “Naravno da može. ” Rekoh.

Ponašanje osobe sa graničnim poremećajem ličnosti možemo opisati kao ponašanje u stilu ” Mrzim te ali me ne ostavljaj. ”

Nadam se da sam primerom ove sesije uspela da opišem zašto ponašanje osobe sa graničnim poremećajem ličnosti možemo opisati kao ponašanje koje se često odvija po obrascu -mrzim te ali me ne ostavljaj. Njima je podjednako teško unutar sebe samih , a partnerstvo sa osobama koje pate od graničnog poremećaja ličnosti može predstavljati nešto veoma naporno za održati , kako od njih samih tako i za njihovog partnera.

Više o drugim poremećajima ličnosti možete čitati ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2021/07/31/narcisoidnost-majke-kao-poremecaj-roditeljstva/ , ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2021/10/22/ugadanje-narcisu/ , ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2021/09/07/narcisticki-ciklus-zlostavljanja/ ,a i ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2022/01/03/psihopatija-ples-izmedu-sarma-i-neprilagodenosti/

Sa poštovanjem,
Ivana Sinđić
Defektolog i Nacionalno i Evropski sertifikovan psihoterapeut.
Tel : 061/ 258- 82-74
Leave a comment

PODSVESNO I LJUBAVNI ODNOSI

Ljubavni odnosi zapravo nisu jednostavni ukoliko se upustimo u njihovo izučavanje na jednoj dubljoj osnovi. Ne povezuju se svi ljudi jednostavno u ljubavi i za mnoge to jeste veoma problematično polje. Područje ljubavnih odnosa jeste područje nad kojim nemamo svesnu kontrolu , možda samo delimično. Međutim zato naše podsvesno itekako kontroliše ovu oblast. Pokušaću da objasnim na koje načine. Jedna od teorija koja se bavi izučavanjem načina na koji se ljudi povezuju u ljubavi jeste teorija attachmenta (attachment u ovom smislu znači – vezivanje za nekoga). Teorija privrženosti zasniva se na ideji i istraživanjima da u prve tri godine našeg života učimo da li je svet bezbedno mesto. Tokom tih godina shvatamo da li i koliko možemo da verujemo drugim ljudima. Naši odnosi sa našim „primarnim figurama vezanosti“ – obično našim roditeljima – tokom prvih 1000 dana našeg života, čine osnovu za naše emocionalno intimne odnose kasnije u životu. Teoriju je razvio John Bowlby (1907 – 1990), britanski psihoanalitičar koji je želeo da razume različite promene u ponašanju koju je video kod beba i male dece odvojenih od roditelja.

Teoriju stilova vezivanja je razvio John Bowlby (1907 – 1990), britanski psihoanalitičar koji je želeo da razume različite promene u ponašanju koju je video kod beba i dece odvojenih od roditelja.

Dete do tri godine pokazuje u svakodnevnom životu razvijen sistem ponašanja koji veliki deo vremena ispituje „da li je figura koja stalno o meni brine u blizini? „ Da li je dostupna i pažljiva ?“. Ako dete uviđa da je odgovor na ovo pitanje „da“, ono se oseća voljeno, bezbedno i samopouzdano. Ponašajno će dalje istraživati svoje okruženje, igrati se sa drugima i biti zadovoljno. Stvoriće generalizovani doživljaj da je bezbedno biti povezan sa drugima. Međutim, ako dete veći deo vremena shvata da je odgovor „ne“ -figura koja o meni brine često nije dostupna, nije pažljiva i ne odgovara na moje potrebe ili uopšte nije tu, ono doživljava: anksioznost , strepi , oseća se nesigurno i često pogledom traži figuru koja o njemu brine , plače da bi je dozvalo ili uznemireno traži figuru brige u okolini . Ova ponašanja se nastavljaju sve dok dete ponovo ne uspostavi poželjan nivo fizičke ili psihološke blizine figure vezanosti (majke ali i oca ) ili traju dok se dete „ne istroši“, što se može desiti nakon dužeg razdvajanja ili gubitka. U takvim slučajevima, Bovlbi je verovao da mala deca doživljavaju dubok očaj i depresiju. Takođe generalizovani unutrašnji doživljaj koji ovakva deca stvaraju je da nije bezbedno ni sigurno biti vezan za druge .

Svakako da veza deteta i majke jeste u ranom razvoju jedna od toliko važnih veza , da zapravo kasnije u životu određuje čak i podsvesni način na koji funkcionišemo u ljubavnim odnosima .

Svakako da veza deteta i majke ali i veza sa ocem jesu u ranom razvoju jedna od toliko važnih veza da zapravo kasnije u životu određuje čak i podsvesni način na koji funkcionišemo u ljubavnim odnosima . Kada se za nekog vezujemo , način na koji se vezujemo u velikoj meri je kontrolisan duboko podsvesnim programima iz delova mozga koji se nekada davno formirao dok smo u odnosu sa figurama koji o nama brinu formirali preliminarne doživljaje o tome : da li je svet sigurno mesto ? Da li je figura koja o meni brine takva da sam u njenom prisustvu bezbedan , siguran i voljen? Ti početni programi su uvek na delu- stalno rade. Rade i onda kada smo odrasli i kada stupamo u partnerske odnose .

Više o ranom razvoju deteta možete čitati ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2019/06/24/da-li-se-ljudi-radjaju-sa-sposobnoscu-da-vole/ , ovde: http://psihoterapijasindjic.com/2019/06/27/sta-je-zapravo-edipov-kompleks-i-zasto-je-on-vazan-za-psihoterapijsku-praksu/ ili ovde: http://psihoterapijasindjic.com/2019/07/15/elektra-kompleks-i-zasto-je-znacajan-za-licnost-devojcica/.

Ljudi sa sigurnim stilom vezivanja u svom unutrašnjem doživljajnom svetu imaju osećaj da je sasvim bezbedno , sigurno i lako povezati se sa partnerom. Ne plaše se vezivanja.

Šta će se onda desiti u odraslom dobu ukoliko su naša rana iskustva sa našim negovateljima bila odgovarajuća i ukoliko nismo ostali željni nege, pažnje , sigurnosti i ljubavi ? Najverovatnije je da ćemo u odraslom dobu formirati idealan – siguran stil vezivanja . Ljudi sa sigurnim stilom vezivanja u svom unutrašnjem doživljajnom svetu imaju osećaj da je sasvim bezbedno , sigurno i lako povezati se sa partnerom. Ne plaše se vezivanja. Svesni su takođe da će preživeti i ukoliko budu ostavljeni i ljubavnog partnera doživljavaju na način : znam da te volim , značiš mi i želim da se sa tobom povežem . To mi je veoma lako i ide spontano . Ne bih voleo-volela da te izgubim ali i ako bude tako znam da ću opstati . Međutim ovakav stil vezivanja ima samo oko 50 odsto populacije . Šta se dešava ako je odnos sa našim negovateljima bio na neki način traumatizovan ? Šta ako smo formirali doživljaj uskraćenosti i ostali dosta željni : pažnje , prisustva majke ali i oca? Šta ako oni nisu uspevali da dobro odreaguju na naše potrebe za: sigurnošću , prisustvom, zagrljajem , igrom , maženjem ? Šta ako su bili :preokupirani svojim problemima, odbacujući , hladni i odsutni ? Šta ako su bili neprisutni ili nestabilni ? Šta ukoliko su nas šak zlostavljali ili zanemarivali ? Tada ćemo verovatno imati neki od nesigurnih stilova vezivanja u odraslom dobu. To su : odbijajući stil vezivanja, preokupirani stil vezivanja ili dezorganizovani stil vezivanja.

Ljudi sa odbijajućim stilom vezanosti obično se doživljajno slažu sa ovim izjavama: „Prijatno mi je bez bliskih emocionalnih veza“, „Važno mi je da se osećam nezavisno i samodovoljno“ i „Volim da ne zavisim od drugih ili da drugi ne zavise od mene.”

Ljudi sa odbijajućim stilom vezanosti obično se doživljajno slažu sa ovim izjavama: „Prijatno mi je bez bliskih emocionalnih veza“, „Važno mi je da se osećam nezavisno i samodovoljno“ i „Volim da ne zavisim od drugih ili da drugi ne zavise od mene.” Ljudi sa ovim stilom vezanosti traže visok nivo nezavisnosti. Želja za nezavisnošću se često pojavljuje kao pokušaj da se potpuno izbegne vezanost. Oni sebe vide kao samodovoljne i neranjive. Često poriču potrebu za bliskim odnosima. Neki možda čak smatraju da su bliski odnosi relativno nevažni. Nije iznenađujuće što traže manje intimnosti u vezama, a na ljubavne veze često gledaju manje pozitivno nego što vide sebe. Ljudi sa izbegavajućim stilom vezivanja imaju tendenciju da potisnu i sakriju svoja osećanja. Kada su u partnerskom odnosu razmišljaju okvirno na način : mislim da te volim , budi prisutan u mom životu ali nemoj puno tražiti od mene u smislu provođenja vremena , bliskosti ili pažnje i nemoj preterano praviti dramu oko naše ljubavi jer mi drama jako smeta . Sve može da funkcioniše ako me ne gušiš preterano . Njihovi partneri se često osećaju frustrirano, nedovoljno voljeno , nedovoljno podržano i zanemareno ukoliko imaju različit stil vezivanja od njih. Više o strahu od vezivanja možete čitati ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2021/08/21/strah-od-vezivanja/.

Preokupirani stil vezivanja imaju formiran oni ljudi za koje je nezamislivo biti sam. To su ljudi koji su uvek u vezi . To su ljudi koji jako mnogo pate kada se prekine ljubavni odnos koji im je značio ali koji isto tako brzo uskaču u novi partnerski odnos samo da ne bi bili sami .

Preokupirani stil vezivanja imaju formiran oni ljudi za koje je nezamislivo biti sam. To su ljudi koji su uvek u vezi . To su ljudi koji jako mnogo pate kada se prekine ljubavni odnos koji im je značio ali koji isto tako brzo uskaču u novi partnerski odnos samo da ne bi bili sami . Nose u sebi ono što ja nazivam “emocionalna glad ” koju nisu u stanju podneti . Ljudi sa preokupiranim stilom vezivanja imaju tendenciju da se slažu sa sledećim izjavama: „Želim da budem potpuno emocionalno intiman sa drugima, ali često otkrijem da drugi nerado prilaze onoliko koliko bih želeo“ , i „Neprijatno mi je kad sam bez bliske veze,a brinem da me drugi ne cene onoliko koliko ja cenim njih kad jesam u vezi.“ Ljudi sa ovim stilom privrženosti traže visok nivo intimnosti, odobravanja i odziva od svog ljubavnog partnera. Ponekad cene intimnost do te mere da postaju previše zavisni od osobe sa kojom su u vezi. Oni mogu osetiti osećaj anksioznost koja se povlači samo kada su u kontaktu sa partnerom. Često sumnjaju u svoju vrednost kao osobe . Ljudi koji su zaokupljeni vezanošću mogu pokazati visok nivo emocionalne ekspresivnosti, ogromne emocionalne potrebe, visok stepen brige da će biti ostavljeni i impulsivnost u svojim partnerskim odnosima. Zapravo , često se u partnerskom odnosu osećaju nedovoljno voljeni iako u partnerskoj terapiji biva vidno da jesu voljeni od svog partnera.

Ljudi sa dezorganizovanim stilom vezivanja jesu ljudi koji možda i najteže funkcionišu u ljubavnim odnosima. Oni imaju tendenciju da se osećaju neprijatno zbog emocionalne bliskosti.

Ljudi sa dezorganizovanim stilom vezivanja jesu ljudi koji možda i najteže funkcionišu u ljubavnim odnosima. Ljudi sa gubicima ili drugim traumama, kao što je seksualno zlostavljanje u detinjstvu i adolescenciji, mogu razviti dezorganizovanu (uplašeno-distanciranu) vrstu privrženosti i skloni su da se slažu sa sledećim izjavama: „Donekle mi je neprijatno da se zbližim sa drugima. Želim emotivno bliske odnose, ali mi je teško da u potpunosti verujem drugima ili da zavisim od njih. Ponekad se brinem da ću biti povređen ako dozvolim sebi da se previše zbližim sa drugim ljudima.” Oni imaju tendenciju da se osećaju neprijatno zbog emocionalne bliskosti. Traže manje intimnosti od partnera i često potiskuju i poriču svoja osećanja. Zbog toga im je mnogo manje prijatno da izražavaju naklonost. Takođe ponekad se u ovih ljudi može videti vezivanje čas za jednu čas za drugo osobu ali ove veze kao da ne mogu da opstanu. Kao da ni u jednoj ne mogu doživeti dublje spokojstvo i istinsku bliskost . Ponekad njihovo vezivanje liči na pokušaje uspostavljanja mnoštva intimnih veza od kojih niti jedan ne može da potraje. U istoriji njihovog ljubavnog života ponekad možemo videti mnogo kratkih veza, brakova i dece iz tih raznih brakova. Zapravo možemo uočiti pravu dezorganizaciju ljubavnog života. Teška dezorganizacija vezanosti povezana je sa poremećajem ličnosti kao što je granični poremećaj ličnosti .

Sada kada razumemo da vezivanje nije za sve ljude podjednako lako da se izvesti jedan zaključak. Ljubav, iako je u knjigama i filmovima romantizovana kao nešto :uzvišeno , dostupno , besplatno i neophodno nije uopšte jednostavna za održati . Često postoje muke u održavanju partnerskih odnosa i ljubav može biti izvor velike boli .

Sada kada razumemo da vezivanje nije za sve ljude podjednako lako da se izvesti jedan zaključak. Ljubav, iako je u knjigama i filmovima romantizovana kao nešto : uzvišeno , dostupno , besplatno i neophodno nije uopšte jednostavna za održati . Često postoje muke u održavanju partnerskih odnosa i ovi odnosi mogu biti izvor velike boli iako se partneri vole. Daću jedan primer iz prakse iako ih ima mnoštvo. Marko i Ana u braku su 14 godina. Ana uvek ima osećaj da je Marko zapostavlja , da je nevoljena , nedovoljno shvaćena , usamljena i nevrednovana u tom braku . Marko vidno voli Anu ali jednostavno ne ume to da pokaže na način na koji ona od njega zahteva , traži neko vreme i za sebe i svoj hobi osim za partnerski odnos. Oseća se kao da ga Ana guši i da ne ume da joj pruži koliko ona traži . Kada je Marko ranije pokušavao da se ode na tronedeljno planinarenje , Ana je plakala , dramila ,a čak pretila i samoubistvom. Za nju je bilo nezamislivo da se od njega odvaja na tri nedelje. Ravno propasti. Ana je zapravo preokupirano vezana , a Marko distanciranog stila vezivanja i to u njihovom odnosu pravi veoma velike probleme .

Partnerska i bračna terapija pomaže partnerima da razumeju svoje stilove vezivanja i stil vezivanja svog partnera. Uči ih kako mogu na adekvatniji način prepoznati i izaći u susret potrebama ovog drugog u vezi i na taj način rešavati konflikte nastale usled neusaglašenig emocionalnih potreba ili sposobnosti za emocionalno davanje i uzimanje.

Partnerska i bračna terapija pomaže partnerima da razumeju svoje stilove vezivanja i stil vezivanja svog partnera. Uči ih kako mogu na adekvatniji način prepoznati i izaći u susret potrebama ovog drugog u vezi i na taj način rešavati konflikte nastale usled neusaglašenih emocionalnih potreba, neusaglašenih sposobnosti za emocionalno davanje i uzimanje (neusaglašenih stilova vezivanja). Ja poznajem jako dobro svoj stil vezivanja i vremenom mogu prepoznati i stilove vezivanja drugih ljudi . To je jedna od tih povlastica nas psihoterapeuta . Prepoznajete li vi svoj stil vezivanja ili stil vezivanja vašeg partnera? Ukoliko do sada o tome niste razmišljali , nadam se da će vam tekst biti od pomoći da prepoznate koji je vaš stil vezivanja . Srećno.

Sa poštovanjem,
Ivana Sinđić
Defektolog i Nacionalno i Evropski sertifikovan psihoterapeut.
Tel : 061/ 258- 82-74
Leave a comment

PSIHOPATIJA-PLES IZMEĐU ŠARMA I NEPRILAGOĐENOSTI

Psihopatiju bi definisali kao mentalni poremećaj u kome pojedinac ispoljava amoralno i antisocijalno ponašanje, pokazuje nedostatak sposobnosti da voli, ne uspeva da uspostavlja smislene lične odnose sa drugima i ispoljava ekstremnu egocentričnost . Postoji dobra skala za procenu psihopatije. U njoj u obzir uzimamo 20 stavki . Nabrojaću ih : površinski šarm i pričljivost, egocentrizam i osećaj grandioznosti, osećaj praznine i dosade te traženje spoljnih senzacija (droga, alkohol), patološko laganje, manipulativnost, odsustvo osećaja krivice, površna osećanja, nedostatak empatije, parazitski način života, nedovoljna samokontrola, promiskuitet, problemi u ponašanju koji datiraju još iz detinjstva ili mladosti, teškoća da se prave dugoročni planovi, impulsivnost, neodgovornost, neprihvatanje odgovornosti za loše ponašanje, teškoće da se održe brak ili veze, maloletnička delikvencija, kriminalitet i povratništvo u isti.

Psihopatiju bi definisali kao mentalni poremećaj u kome pojedinac ispoljava amoralno i antisocijalno ponašanje, pokazuje nedostatak sposobnosti da voli ,ne uspeva da uspostavlja smislene lične odnose sa drugima i ispoljava ekstremnu egocentričnost .

Oduvek me je psihopatija zanilmala, puno sam se o njoj edukovala ali obzirom da svega 1-4 odsto ljudi pati od psihopatije sedela sam često na svojoj stolici za psihoterapiju , misleći kako neću biti te sreće da uđu u moje savetovalište jer ih je malo. Pre četiri godine Marko (ime je izmenjeno) dolazi da potraži pomoć. Bio je to jedan od divnih bivših muževa koji je i dalje brinuo za svoju bivšu suprugu. -Sa njom jednostavno nešto nije bilo u redu, govorio je. Nisam siguran šta ali bila je promiskuitetna, neodgovorna , pila je , koristila mnoge psihoaktivne supstance , neodgovorna prema meni i porodici , nekako Ivana, nekako kao da nije mogla da voli ni našu decu . Koristila me je ,a ja sam bio naivan , voleo sam je. Deca su posle razvoda kod mene i brinem o njima najbolje što mogu. Sa bivšom suprugom imam kontakt ali odala se piću još više i nije videla naše ćerke 4 meseca. Brinem za nju i voleo bih kada bi ona dolazila kod vas da joj pomognete bar oko tog odnosa sa decom . Rekla je da bi pristala. Znate Ivana, niko mi nije verovao kako ja sa njom živim. Ona je toliko opčinjavajuća prema ljudima spolja, prema prijateljima , mojoj familiji i oduvek je pazila na to da je drugi vole. Tako da sam se posle razvoda još suočio i sa osudom okoline jer niko nije mogao da veruje kroz šta sam sa njom prolazio. To je za mene bilo poražavajuće. Uz to otkrio sam da je biseksualna ali na stranu to. Ne želim da propadne i da moje ćerke nemaju majku pa eto ako možete pomozite. Njegova briga za bivšu suprugu me je ganula, a ono što se vrtelo kroz moju glavu je hipoteza da bi ona mogla biti pogođena psihopatijom obzirom na ono što je o njoj govorio, mada rezerva je posotojala jer ipak je to njegovo viđenje nje ,a moglo je biti u pitanju i nešto sasvim drugo. Uostalom ,pretpostavila sam da će mi psihijatar sa kojim sarađujem verovatno biti veoma potreban u ovom slučaju.

Psihopatijom je pogođeno 1 do 4 odsto populacije.

Njegova bivša supruga Ana (što nije njeno pravo ime) je brzo pokazala ekstreman površinski šarm. Neobično je lako uspostavljala komunikaciju , želeći da mi se pridruži brže nego što sam i sama to mogla da ispratim. Bila je biseksualna tako da je već na trećoj sesiji pokazivala neke signale koje sam (ja mislim spretno ) protumačila kao pokušaje zavođenja terapeuta. I to je spadalo u delove tog površinskog šarma koji su bili sastavni deo njene ličnosti i razumela sam da ona bez toga ne može da funkcioniše. To je bila njena ličnost. -Ana, mislim da imaš ozbiljan problem sa alkoholom, rekla sam. Trebalo bi da pozovemo psihijatra da uključimo blokatore za alkohol, predložila sam. U redu, rekla je Ana. Pijem jer se osećam prazno i dosadno. Ja ne vidim svrhu ni u čemu , govorila bi često. Ne volim više ni sebe. Noću ne mogu da spavam i trenutno sam u vezi sa dve žene i jednim muškarcem.Te dve žene su prostitutke i ja ne znam šta ću sa svima njima .Oni su mi svi igračke jer mi je dosadno pa ih zovem da me zabave i da pijemo zajedno ili da pušimo travu. Nekad se tu nađe i neki ekstazi koji popijemo. Onda osećam nešto.Opijam se tim stvarima da bih bila u stanju da osetim nešto bar na kratko. Inače sam prazna. Ja čak nemam dovoljno osećanja ni za moju decu ako želiš da budem iskrena. Pomozi mi ako ikako možeš, ja znam da to nije način na koji drugi ljudi žive i osećaju ali ja ne umem drugačije. Decu ne viđam jer se napijem do obeznanjivanja i onda im obećam pa sutra ne mogu da ustanem da ispunim što sam im obećala.

Psihopatijom mogu biti pogođene i žene i muškarci. Obično zbog ekstremnog površinskog šarma i manipulativnosti, osobe koje pate od psihopatije zadobiju simpatije okoline ,a često samo supružnik i deca razumeju i znaju da nešto duboko nije u redu.

Iz prethodnog jasno se moglo razumeti da Ana pati od nedostatka sposobnosti da dovoljno oseća, nedostatka empatije čak i za svoju decu, traženjem spoljne stimulacije u drogama i alkoholu, manipulativnosti jer manipuliše ljudima sa kojima je bila u vezama da bi joj bili igračke za ispunjavanje dosade, nedostatka odgovornosti u ponašanju…slika psihopatije je bivala sve više verovatna. Ipak, vezala sam se za Anu na ljudskom nivou iako sam znala da Ana prema meni ne oseća ništa ljudsko ni prijateljsko. Razgovarale smo o tome. Ja vidim da si ti moralna žena, govorila bi .Ovi razgovori mi znače jer se neko mnome bavi ali ja tebe vidim kao neki objekat koji želi da mi pomogne da mi bude bolje. Znaš, ja volim kad se mnome bave i kad sam jako važna i moćna. Volim da me obožavaju.Volim da se i ti i moj bivši muž mnome bavite, govorila bi . Volim i kako sam moćna prema mojim zaposlenim radnicama u salonu lepote .Volim kako me poštuju i način na koji ne moram da radim ništa jer one rade za mene. Ko ih j… kad se nisu borile više za sebe pa da budu vlasnice salona kao ja. (Osećaj grandioznosti karakterističan za psihopatiju, parazitski životni stil karakterističan za psihopatiju, doživljavanje drugih kao instrument i resurs, egocentričnost.) Ponekad bi usleđivali njeni impulsivni pozivi noću i ujutru da mi kaže kako je popila pilule za spavanje i da joj je loše te da li mogu da dođem. Ulazim u njen stan, a Ana sedi i pije te mi nudi alkohol da napravimo žurku do sutra ujutru jer “život je jedan i to što ja živim životom knjiškog moljca nije život nego sr..e “.Ana je lagala da joj je loše i nije popila pilule za spavanje više puta. (Impulsivnost, patološko laganje karakteristično za psihopatiju, egocentričnost, manipulacija terapeutovom saosećajnošću). Ana , neću da pijem. Razumem da ti je potrebno društvo ali mogla si da kažeš tako, rekla sam. Znaš Ana, ljudi ne očekuju ovo od tebe. Ne očekuju da ih dižeš iz kreveta kao hitnu pomoć jer ti nije dobro ako ti je dobro. Ne očekuju da lažeš i da ih koristiš . Koristiš me za te neke svoje igre , za porebu za društvom , za potrebu da dominiraš mnome jer saosećam sa tobom. Ana , ne budi u zabludi ja to jasno vidim , vidim i da me koristiš, govoriš neistinu i manipulišeš. Tu sam samo zato jer ti i pored svega želim dobro ali ako smatraš da si me prevejala, varaš se. Drago mi je da si dobro i vidimo se sutra u zakazano vreme. Ne želim da odeš!!! Vrisnula bi Ana .Ne želim da od mene ljudi odlaze, impulsivno bi vikala. Smirila bih je,to mi je bar išlo dobro. Izvini bio mi je potreban neko , izustila bi Ana gotovo uvek nakon tih impulsivnih scena . Zapravo, uhvatio ju je taj njen strašni osećaj praznine, osećaj da nema osećanja, da nema ničega u njoj i bio joj je poreban neko da tu prazninu popuni. Ana je kao mlađa pokazala delikventno ponašanje, bila je nasilna prema majci , istukla ju je više puta ali je majka nije prijavila zbog sopstvenog stida. Jednom nakon fizičkog okršaja je naprosto sela i jela kao da se ništa nije desilo dok je majka jaukala i plakala. Imala je tad svega 17 godina.To sam saznala u razgovoru sa njenom majkom i to je takođe bilo karakteristično za psihopatiju.

Površinski šarm i pričljivost, egocentrizam i osećaj grandioznosti, osećaj praznine i dosade te traženje spoljnih senzacija, patološko laganje, manipulativnost, odsustvo osećaja krivice, površna osećanja, nedostatak empatije, parazitski način života, nedovoljna samokontrola, promiskuitet, problemi u ponašanju koji datiraju još iz detinjstva ili mladosti, teškoća da se prave dugoročni planovi, impulsivnost, neodgovornost, neprihvatanje odgovornosti za loše ponašanje, teškoće da se održe brak ili veze, maloletnička delikvencija, kriminalitet i povratništvo u isti.

Vreme je prolazilo . Skoro svi ajtemi iz skale za procenu psihopatije kod Ane bili su prisutni i što je najvažnije , uporni kroz vreme. Doduše , Ana bi pokazivala osećaj krivice jedino posle par dana pijanstva ali i to je bio jedan egocentričan osećaj usmeren ka samoj sebi. -Grize me savest jer sam pila pa se bojim da ne oštetim jetru . Tako bi ona to objašnjavala .Nije bilo griže savesti usmerenog na decu koju opet nije videla zbog pijanstva niti prema bivšem suprugu koji se za nju brinuo. Oni u tim momentima kao da nisu u njenoj svesti postojali. Psihijatar sa kojim sarađujem dao je svoje mišljenje takođe.Njeno mišljenje uvek je starije od mog i saradnja sa njom izuzetno važna.Ja sam mogla da sumnjam i da je obavestim ,a ona je mogla precizno da dijagnostikuje te da po potrebi prepiše lekove i usmeri moj rad. Ana je patila od psihopatije, psihijatrica je potvrdila . Rekla je da tu pomoći puno nema i složile smo se oko toga. Uradićemo koliko možemo pa i ako to predstavlja minimum. Ipak Ana je vremenom uzimala terapiju blokatorima za alkohol.To ju je dovelo do stanja da se oseća prazno i dosadno jer nije bilo spoljne stimulacije u alkoholu . Ipak uspevala je (manje-više) da poštuje režim viđanja dece i postala je odgovornija tako što je poštovala (manje-više) taj plan susreta sa decom koji smo ja, ona i njen bivši suprug napravili. Zajedno smo osmišljavale šta bi mogla sa decom da radi i šta je za njih dobro. Nije se ona tome preterano radovala , manje nego što bi čovek očekivao ali naučila je šta je za njenu decu dobro pa je to praktikovala zbog tih logičkih, a ne toliko emocionalnih razloga. Bila je ipak zdravstveno bezbedna bez alkohola i droge , porodično ipak funkcionalnija. Nije naučila da više oseća. To je bilo nemoguće naučiti . Međutim naučila je ipak kako bliski ljudi očekuju da se ponaša i šta bi to bilo prihvatljivo za njih u smislu odgovornosti , a ne u smislu šarmiranja svih oko sebe.U tome je ipak bila među najveštijima. Nije bilo čudo što su za njom ludeli i muškarci i žene ali to nije bila odgovornost prema bližnjima. Odgovornost umesto šarmiranja je za nju predstavljala veliki napor. Mnogo toga o ljudskosti morala je zapravo da nauči i logički primeni u ponašanju onoliko koliko to ona može, nikada ne sasvim. Dan danas ja i Ana se čujemo prijateljski . Anu osećam kao ljudsko biće i tu sam za nju u teškim momentima i ličnim krizama . Ana mene oseća i dalje kao objekat za podršku. Duboko razumejući je smatram da je to od nje sasvim dovoljno. -Ivana, ja mogu da osećam taj impuls, to kao neku potrebu da mi povremeno budeš neko poput prijatelja. To je valjda neko sitno osećanje ali je više to nešto kao neki momenat, rekla je . Da li je to u redu, pitala je? -Jeste Ana , razumem te i drago mi je što si iskrena, odgovorih. -Ivana pa dobra sam ja, reče upitno. Jesi Ana, odgovorih joj. Razumela sam da osoba sa psihopatijom voli da bude voljena i zbrinuta , onda kada to njoj treba. Tada i samo tada . Ne treba očekivati puno toga za uzvrat jer to nećete dobiti. Kasnije u mojoj praksi bilo je još dve sliče priče. Ono što je najzanimljivije je da se i danas sa njima povremeno čujem iako su to ljudi etički ,moralno , osećajno i ponašajno sasvim različiti od mene . Prihvatam te razlike i važno mi je da su dobro. Oni su za mene ljudi , ja za njih verovatno nekakav objekat koji je brižan i to im odgovara ali naprosto to je tako. Nisu mi svi dali pristanak da pišem o njima tako da je ovo sve što mogu da iznesem u cilju razumevanja psihopatije . Nisu sve osobe sa psihopatijom neke ubice ili teški asasini kao što se smatra. Samo manji broj njih to jeste ali veliki broj ubica uopšte nisu psihopate tako da mi je važno da se pojam osobe koja pati od psihopatije i pojam ubice , predatora i asasina ne povezuju toliko. To može biti slučaj ali i ne mora. Ono što je važno naglasiti je da psihopatijom mogu biti pogođene i žene i muškarci. Obično zbog ekstremnog površinskog šarma i manipulativnosti, osobe koje pate od psihopatije zadobiju simpatije okoline, a često samo supružnik i deca (ukoliko ih imaju ) razumeju i znaju da nešto duboko nije u redu. Narcisoidni poremećaj ličnosti se može pomešati sa psihopatijom. Više o narcisoidnim ličnostima možete čitati ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2021/09/07/narcisticki-ciklus-zlostavljanja/ ili ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2021/10/22/ugadanje-narcisu/.

Sa poštovanjem,
Ivana Sinđić
Defektolog i Nacionalno i Evropski sertifikovan psihoterapeut.
Tel : 061/ 258- 82-74
Leave a comment

SAZNAVANJE NEVERSTVA U TRUDNOĆI

Saznavanje neverstva u 60-70 odsto slučajeva jeste traumatično saznanje za onog koji saznaje da je prevaren. Trauma podrazumeva da postoji neki spoljašnji traumatski događaj (udes, požar, rat ) ali postoje i relacioni traumatski događaji : incest, silovanje, tortura , saznavanje neverstva i slično. Relacioni traumatski doživljaji nastaju u nekoj relaciji – u nekom odnosu između dvoje ili više ljudi. Traumatski događaj najčešće izaziva preplavljujući doživljaj u čoveku i takav doživljaj naziva se traumatski doživljaj. Trauma je zapravo rana. Ta rana boli iznutra, a apsurd je da niko ne vidi da je čovek ranjen .Saznavanje da je vaš partner bio ili još uvek jeste neveran jeste uglavnom veoma teško i bolno saznanje. O traumi neverstva možete više saznati na sledećem linku :http://psihoterapijasindjic.com/2020/12/16/kada-trauma-neverstva-dobije-glas/.

Saznavanje da vas partner vara je najčešće veoma traumatičan doživljaj .Međutim ,kada trudna supruga sazna za neverstvo to je specifično teška situacija.

Kao što sam ranije već pisala, varanje nije pojava nastala nužno zbog potrebe za samom seksualnošću. Najređe se čak vara zbog seksualnosti. Nevera često nastaje iz emocionalnih potreba kao što su potrebe da neko o vama brine ili da se osećate poželjno, važno ili posebno .Više o razlozima preljube možete čitati na linku :http://psihoterapijasindjic.com/2021/05/02/njegovo-i-njeno-neverstvo/. Ja se ovde ne bih mnogo bavila razlozima neverstva u toku trudnoće supruge jer ne smatram da se oni specifično mnogo razlikuju nego u slučajevima kada supruga nije trudna . Bavila bih se doživljajem svih trudnica koje su mi se obraćale, a za preljubu su saznale u toku trudnoće ili neposredno nakon porođaja. Obzirom da se u psihoterapiji bavim obradom traumatskih doživljaja i kognitivnih te emocionalnih sećanja na taj događaj, pretočiću mnoge od tih doživljaja prevarenih trudnih žena ili žena nedavno porođenih u reči. Te reči, sećanja i osećanja u momentu saznavanja trudnice za neverstvo i u vremenu nakon toga zvuče najčešće ovako : – Gledam u njegovu prepisku sa njom i pokušavam da ne verujem. Mora da je san. Ne ipak nije san. To pišu moj suprug i ona. Obliva me hladan znoj. Počinjem da se tresem. Noge mi se tresu. Ne mogu da kontrolišem tremor nogu. Padam na kolena. Strah. Užasan strah za bebu . Molim boga da ne izgubim svest. Izdata sam. Sad kad mi je sigurnost najvažnija. Vrisak. Sve što mogu da izustim je vrisak. Nisam više sigurna u svom telu. Ne osećam se tu sigurno. Pobegla bih iz svog tela. Ukoliko ja nisam sigurna u ovom telu, nije ni beba. Gde ćemo sada nas dve ? Moram da se smirim ali teško mi ide. Nakon toga do porođaja, a i pola godine nakon toga slabo jedem iako bih morala zbog bebinog razvoja. Kopnim i gubim na kilaži. Ne spavam više od tri sata noću od strepnje i tuge, a moram da se posvetim bebinim potrebama. Čini mi se na momente da ja uopšte ne mogu da odgovorim na bebine potrebe. Beba često plače, a ja takođe plačem jer me muči sopstvena bol obzirom da me je suprug izdao. Čini mi se da je beba nervozna, razdražljiva i plače zato jer sam ja jako tužna, uplašena i nervozna. Ne znam kome briga više treba. Meni ili bebi ili obema. Ni dan danas se ne osećam sigurno u svom telu od tog saznanja. Izdata sam onda kada mi je podrška, nega i pomoć bila najviše potrebna. Nikada mu više neću moći verovati jer nije mislio na to da ja nisam jedno biće. Nije mislio na to da nosim bebu i da o toj bebi trebam da brinem zdravog uma. Očekivala sam da će mi suprug pružiti barem mir ako ne i pomoć oko bebe. Ne znam da li ću ikada od toga ozdraviti.

Saznavanje da vas partner vara je najčešće veoma traumatičan doživljaj .Međutim ,kada trudna supruga sazna za neverstvo to je specifično teška situacija.


Volela bih da se pozovem na osnovni postulat porodične psihoterapije prenatalnog i postnatalnog perioda. On glasi : Najbolje što muškarac može da uradi za svoje dete u vreme trudnoće supruge i godinu dana nakon porođaja jeste da voli bebinu majku . (Prirodno je da interaktivnije kontakte otac sa detetom uspostavlja onda kada dete za to biva razvojno veštije , dakle onda kada može da se osmehuje, uzima i dodaje igračke , da se igra itd. Do tada bi ovaj postulat važio kao zaista temeljan. ) Nije taj postulat nastao tek tako da bi se nešto lepo reklo . Zapravo svima je poznato da se beba u utrobi majke hrani preko pupčanika i da je prilikom rođenja deteta presecanje pupčanika zapravo ” prvi veliki rastanak” majke i deteta . Preko pupčanika do bebe će doći hranjive materije ali šta će još do bebe doći ukoliko majka preživljava velike stresove ili traume ? Kakve posledice može imati stres u trudnoći ? Studije su pokazale da stres zapravo oseća čak i fetus. Ipak, nivo stresa se ne prenosi direktno sa majke na bebu u stomaku. Sama posteljica proizvodi enzime koji štite bebu od previše stresa i uzbuđenosti majke. Do deteta će doći oko 10% hormona stresa majke. Međutim, hormon stresa opet može imati uticaja na bebu . Prenatalni hormoni stresa se navode kao rizik faktora za depresiju, visok krvni pritisak, bolesti srca i dijabetes koji se mogu javiti kasnije tokom života. Zato se trudnicama savetuje da bi trebalo da izbegavaju stres. Takođe nakon porođaja beba itekako reaguje na majčina emocionalna stanja. Žena koja je saznala za neverstvo supruga pre porođaja ili nakon njega jeste često: uznemirena , ima probleme sa apetitiom , plačljiva je, često neispavana, anksiozna, tužna i razočarana. Beba će to osetiti dok je majka: nosi, doji, hrani, kupa i prepovija . Nekada majka zbog sopstvene preživljene traume prilikom saznavanja neverstva neće biti u stanju da se dovoljno posveti potrebama bebe, što je i razumljivo. Tako i beba počinje da bude beba koja je nezadovoljna, strepi, često plače i ima probleme sa ritmom spavanja i budnosti.

Žena koja je saznala za neverstvo supruga u trudnoći ili nakon porođaja jeste često uznemirena , ima probleme sa apetitiom, plačljiva je, često neispavana, anksiozna, tužna i razočarana. Beba će to osetiti dok je majka nosi, doji, kupa i prepovija . Tako i beba počinje da bude beba koja je nezadovoljna, strepi, često plače i ima probleme sa ritmom spavanja i budnosti.

Pozvaću se na priču o ranoj traumi u detinjstvu jednog od najvećih imena u oblasti istraživanja traume .To je Dr.Gabor Mate. U jednom od svojih predavanja govori o svom detinjstvu. Bilo je to vreme drugog svetskog rata. Dr.Gabor je bio Jevrejska beba. Jedne noći je njegova majka pozvala lekara i zatražila da lekar pregleda, tada još malog Dr.Gabora jer noćima neutešno plače. Lekar je majci objasnio da nije siguran šta se to dešava ali da većina Jevrejskih beba plače i da su uznemirene. Kako je Dr.Gabor to objasnio, Jevrejske bebe nisu mogle znati da je rat i da su Jevreji ugroženi. Međutim itekako su Jevrejske bebe mogle osetiti da su majke uznemirene i da strepe .(Za svoj život i život svojih beba.) Uznemirenost se sa majki prenosila na bebe . Kasnije je sjajni Dr.Gabor Mate ove događaje u svom ranom detinjstvu povezao sa zavisnošću od kupovine i radoholizmom od koga je u odraslom dobu patio . Dragi muškarci, voleći i ne varajući svoje supruge u toku trudnoće i nakon porođaja ne štitite samo svoju suprugu i svoj brak nego štitite svoje potomstvo od traume i stresa u ranom detinjstvu. Istina je dakle kristalno jasna : Najbolje što muškarac može da uradi za svoje dete u vreme trudnoće supruge i godinu dana nakon porođaja jeste da voli bebinu majku . Više o bračnoj terapiji neverstva možete saznati ovde : http://psihoterapijasindjic.com/2021/05/27/ciljevi-terapije-neverstva/.

Sa poštovanjem,
Ivana Sinđić
Defektolog i Nacionalno i Evropski sertifikovan psihoterapeut.
Tel : 061/ 258- 82-74
Leave a comment