Traumatična iskustva u detinjstvu su štetna na mnogo načina. Narušavaju emocionalno, fizičko zdravlje osobe ali i odnose koje dete stvara sa drugim osobama kada odraste. Traumatično odrastanje može dovesti do partnerskih odnosa koji su kozavisni , a u kojima se osoba koja je doživela traumu oseća potpuno i destruktivno ovisnom o drugoj osobi u vezi. Pre svega šta uopšte znači odrastanje koje je traumatično ? To je odrastanje u kome se ponavlja zanemarivanje detetovih potreba , emocionalno i psihološko zlostavljanje deteta, a može uključivati i fizičko zlostavljanje deteta. U porodicama u kojima je dete svedok čestih sukoba, svađa pa i fizičkog nasilja među roditeljima, u porodicama u kojima je jedan ili su oba roditelja zavisnici od alkohola ili supstanci, u porodicama u kojima postoji narcisoidan (više o narcisoidnim roditeljima čitaj ovde http://psihoterapijasindjic.com/2022/02/11/tvoj-narcisoidni-otac-koji-nikad-nije-u-psihoterapiji-ali-zato-ti-jesi/) ili psihopatičan roditelj (više o psihopatiji čitaj ovde http://psihoterapijasindjic.com/2022/01/03/psihopatija-ples-izmedu-sarma-i-neprilagodenosti/)ili roditelj koji je na bilo koji način deficitaran i ne može usled sopstvenih problema ličnosti da izađe u susret detetovim potrebama (odsutni, napuštajući i nezreli roditelj) ostvareni su uslovi za razvoj kompleksnih trauma kod deteta. Evo nekih primera kako izgleda traumatično detinjstvo:
Moja je majka bila narcisoidna (više o narcisoidnoj majci čitaj ovde http://psihoterapijasindjic.com/2021/07/31/narcisoidnost-majke-kao-poremecaj-roditeljstva/), preokupirana sobom, a otac jako submisivan i jako uplašen od nje. Rekla je M. na trećem psihoterapijskom susretu. Najčešće kada bih joj se obratila da se igramo ili idemo u šetnju ona bi vikala na mene i govorila da sam sebična jer ne vidim da ona ima druga posla i da je propterećena obavezama oko mene, oca i kuće. Govorila je da smo joj se smučili i da će sve da nas ostavi. Onda bih obično išla da pitam tatu zašto je ona ljuta i zašto ne želi sa mnom da se igra skoro nikada. Nikad mi to nije bilo jasno pa sam stalno imala potrebu da mi otac objasni zašto me mama odbacuje. Da mi bilo ko objasni. Otac bi mi govorio da je majka jako opterećena i da moram da jako vodim računa da je ne uznemiravam. Morala sam da odustanem od potrebe da se igram ili šetam sa mamom kao što su druga deca bar ponekad radila i morala sam da vodim računa da je ne uznemiravam, a otac me je na to upućivao jer kada je ona jako nervozna onda bi vikala i na oca, a umela je i da ga nečim gađa ili bi se svađali do kasno u noć. Svaki treći dan izgledao je tako u našoj kući. Cika i dreka . Najbezbednije je za mene bilo da budem sama u dvorištu jer sam bila stidljiva pa nisam lako uspostavljala kontakte sa drugom decom, a roditelji mi nisu pomogli u tome. Bila sam usamljeno dete i osećala sam se kao komad bezvrednog smeća koje ne sme nikome da kaže da je tužno ili usamljeno jer bih tako narušavala mir između njih dvoje.
I majka i otac su pili kaže S. na prvoj seansi u psihoterapiji. Lokali su do besvesti obično vikendom, a ja sam imao mlađeg brata. Pošto su bili pijani nisam mogao da slušam kako brat plače jer je gladan ili jer se uneredio pa sam sa svojih 8. godina kuvao . Da, sa 8. godina sam pripremao šta sam znao i umeo da nahranim brata. Recimo griz ili jaja bih spremao, a znao sam i da mu promenim pelene i da ga prošetam . Ako bih se ljutio na ovo dvoje pijanih roditelja dobio bih salvu uvreda, a i šamare. Bilo je bezbednije da ćutim i glumim bratu roditelje. Oni jednostavno nisu bili sposobni da brinu o nama kada su bili pijani. Bio sam preodgovorno, uplašeno dete koje je moralo da se odrekne potreba za igrom jer sam morao da bratu budem roditelj.
I S. kao i M. su kao odrasli ljudi koji su dolazili kod mene na psihoterapiju došli zbog istorije veza sa alkoholisanim partnerima i zbog ulaženja iz jedne pogrešne veze u drugu sa partnerima koji su bili jako problematični, nezreli pout deteta, drogirani, pijani ili su kockali . S.i M. su oboje bili kozavisnici u tim vezama.
Kozavisna veza je nezdrava veza. U nju ulaze obično odrasle osobe koje su kao deca naučili da su: bezvredni , naporni, dosadni , loši , nevoljivi i osećaju se kao da su komad nevoljivog smeća. Kao mali naučili su da se odreknu svojih potreba za npr.: pažnjom, igrom, negom, brigom ili utehom. Kao odrasli žele da budu voljeni i zbog toga stupaju u veze . Za kozavisne osobe gotovo je nemoguć poduhvat da budu sami neko vreme dok ne upoznaju nekog adekvatnog jer kada su sami osećaju se: prazno, nevoljeno i izgubljeno. Međutim obzirom da se i dalje osećaju kao neko koga je nemoguće voleti , onda traže načine kako da budu voljivi. Obično nađu nekog partnera koji je u nekoj potrebi. Na primer, nekoga ko je jako nezreo pa mu stalno treba neka pomoć i podrška u životu ,nekoga ko je već u braku ali se stalno žali da mu je jako loše u tom braku (više o preljubi čitaj ovde http://psihoterapijasindjic.com/2020/12/16/kada-trauma-neverstva-dobije-glas/), nekoga ko i sam pije , nekoga ko kocka , nekoga ko koristi psihoaktivne supstance ili nekoga ko je narcisoidan ili psihopata pa i nekoga ko ima problema sa besom što obično znači da vređa ili udara. Podsvesna dinamika u kozavisnika izgleda ovako : popraviću ovu osobu , njoj treba stalna pomoć jer ima puno problema i pošto ću njoj biti od životne važnosti ja ću konačno biti potreban i voljen. Neću voditi računa o svojim potrebama jer ionako ne znam koje su, nego samo o potrebama ove osobe i ja ću konačno biti prepoznati heroj u njenim očima. Konačno voljen, potreban i prepoznat.
Kozavisnik stalno prašta u vezi . Prelazi nebrojeno puta preko partnerovih: pijanstava, kockanja, upadanja u dugove, nasilja, uvreda i ostalih jako toksičnih ponašanja. Zašto prelazi preko toga ? Prelazi jer podsvesno smatra da ukoliko bi partner počeo da vodi zdrav život kako bi onda kozavisnik bio njemu ili njoj potreban? Verovatno bi tada posojali svi uslovi da kozavisnik bude ostavljen. Ponovo napušten i ponovo sam, nepotreban i nevoljen. Na ponašajnom planu sve izgleda kao da se kozavisnik bori da pomogne problematičnom partneru ali podsvesna dinamika ovakvih odnosa je jako daleko od onoga što se vidi na nivou ponašanja i zato se uopšteno u psihoterapiji zavisnosti radi sa oba partnera . Kozavisnik mora da prestane da trpi i toleriše loša ponašanja i da postane svestan svojih potreba ,a ne samo partnerovoh potreba. Isto koliko se problematični partner mora odreći svojih nezrelih ponašanja kojima svakako i sam dobija konstantnu: pažnju, pomoć, oprost i brigu od kozavisnika , a to je itekakav dobitak pa u takvoj situaciji nema ni potrebe da menja svoje ponašanje jer onda se postavlja veliko pitanje da li će dobijati toliko: pažnje, brige, pomoći i oprosta .
Osobe koje pokazuju kozavisničko ponašanje žele svesno da ostvare vezu i zato se predugo zadržavaju u jako toksičnim vezama u kojima nema ništa zdravo. Čak i kada u vezi nema gotovo više ničeg lepog za njih je teško da vezu napuste . Ravno smrti . Ili uskaču iz jedne veze u drugu jer biti sam znači biti opet: nevoljivi, usamljeni i bezvredni komad smeća kao kada su bili dete. Ne znaju kako da unesu zdrave satojke u vezu i kako da odaberu partnera koji može uneti zdrave sastojke u vezu . Zdravi sastojci veze su : međusobna podrška, međusobna briga, zrelost, odgovornost, emocionalna otvorenost i emocionalna dostupnost. Zbog toga psihoterapija toksičnih veza , psihoterapija zavisnosti i psihoterapija kozavisnih osoba traje dugo . Sve dok ne nauče da prepoznaju svoje potrebe , neophodne elemente zdravih veza i ne razviju svest o sopstvenoj važnosti i vrednosti kroz obradu trauma iz detinjstva.
Ivana Sinđić, nacionalno i evropski sertifikovan porodični psihoterapeut i sertifikovan EMDR psihoterapeut.
Tel/viber : +381612588274