STRAH OD VEZIVANJA

Ljubav u svojoj najjednostavnijoj definiciji jeste povezivanje sa drugim ljudskim bićem. Kada bi to povezivanje bilo tako jednostavno kao što zvuči, ne bismo imali toliko slomljenih ljudskih srca širom ove naše predivne plave planete. Svi bismo bili povezani sa nekim, bili bismo voljeni i voleli bismo nekoga bez ikakvih problema. Ljubav – povezanost je besplatna i ne bi trebalo teško doći do povezanosti. Pa ipak mnogi ne uspevaju da se povežu, mnogi pate jer su odbijeni, a u najvećoj tišini pate oni koji bi želeli da se povežu ali to uprkos silnoj želji ne uspevaju iako im ne fali ponuda za ljubav. Pa kako to onda izgleda strah od vezivanja? Neću ovde ulaziti preterano u analizu uzroka .Trebalo bi mi još pet tekstova . Objasniću to dosta plastično kroz po koji snažan primer iz prakse.

Svakako da strah od vezivanja (ne bi uopšte bila greška da se on preimenuje u strah od iskrenog ljubavnog odnosa ), ima korene u odnosu sa primarnim objektom ljubavi u ranom detinjstvu, što je obično majka ali može nastati i kada osoba doživi u toku svog života težak raskid, težak razvod i prođe kroz težak period žalovanja nakon toga. Često je uzrok i kombinacija ova dva uzroka. Ponekad je i nešto sasvim treće (seksualna trauma npr.). Napustio vas je neko koga ste veoma voleli ? Povredio vas je? Možda i surovo? Patili ste i jedva došli k sebi? Strah vas je da ćete ponovo proći tako ? Čuvate se ljubavi kao da je ona opasnost jer ne želite ponovo da se raspadate od bola? Moguće je da ste usled traumatičnog odnosa sa roditeljima i/ili povređujućeg ljubavnog ili seksualnog iskustva razvili strah od vezivanja .”Ko se o vatru opeče i u pepeo duva ” , rekao bi naš narod. Narodne poslovice nastaju iz transgeneracijske mudrosti .

L. je bio čovek, nadasve inteligentan, lep, šarmantan. Kvalitet za poželeti. Žene su to prepoznavale. Lepotice su ga naprosto opsedale . Mnogo je ženskih srca ostavljao slomljenim. Nije on bio zao. Nije uopšte. Žene su tumačile da je zao i pokvaren.Voleo bi ih dan-dva i onda bi nestajao kao da se ništa nije desilo . Pojavljivao bi se opet niotkuda pa bi opet sa dve ili tri žene koje su mu se dopadale uspostavljao kontakt, voleo ih pa opet nestajao i tako godinama, u krug . Pa kako sad on nije zao ? Velika je razlika između biti zao i biti izmenjen jer si povređen. L. je zapravo bio povređen. Ne bih ja to nazvala ni povređen. L. je bio zapravo “iskasapljen” u ljubavi . Plašio se ljubavi kao đavo od krsta, a istovremeno ju je želeo i to silno. Maštao bi ponekad u sesijama o nekoj važnoj ženi i nekoj velikoj ljubavi. Nema ničeg strašnijeg u tome nego želeti vezanost, negu i brigu, a istovremeno se toga plašiti toliko da takav unutrašnji konflikt menja i oblikuje vaše ponašanje u ponašanje osobe koja je emocionalno nedostupna. Takav je osećaj imati strah od vezivanja. Duboko frustrirajući.

Bila sam naravno njegov terapeut. Nisam baš uspela da dođem do srži odnosa sa majkom jer nije puno o tome želeo da priča. Uspela sam da vidim ipak da mu majčinska toplina, nega, briga, odanost ,prisustvo apsolutno fali. Nešto je ležalo u tom odnosu sa majkom, neka emotivna uskraćenost. Uspela sam i da uvidim koliko ga je žena koju je voleo povredila napuštajući ga. Znala sam da su ga te rane bolele duboko, krvarile skoro neprestano i znala sam da se jedva doveo u kakav takav red nakon bolnih životnih iskustava. Terapeut jednostavno sagleda stvari drugačije. Pa evo kako sam ga ja razumela: L. je želeo neki poseban tretman . Sesiju kad on hoće , odmah sad ako može , da pomerim druge ljude, da se javim u sred noći ako mu je teško i da se ne ljutim ukoliko ne bi dolazio na zakazane termine. Eto , mogla sam da pomislim da je zao ,bahat , nepristojan i prezahtevan. Pa ipak on to nije bio. Bezuslovno prihvatanje može obezbediti samo roditelj . Svaki taj hitni poziv i potreba za posebnim tretmanom bio je VRISAK ZA MAJČINSKIM PRIHVATANJEM . Vrisak za bezuslovnim prihvatanjem umesto zlobe, bahatosti , nepristojnosti ili prezahtevnosti . Samo zavisi kako ovo ponašanje razumete. Terapeut često klijentu predstavlja negujućeg roditelja koga nije imao.

Na te vriske, ukoliko ste empata, teško da se možete oglušiti. Ja to kao terapeut nisam uvidela kao bahatost nego sam čula emotivno uskraćenog dečaka koji vapi za prihvatanjem i povezanošću. Tako sam odgovarala na te vriske po potrebi ,a u međuvremenu L. bi nestajao . Znate zašto je nestajao ? Jer se upravo svaki put na smrt preplašio te prihvatajuće međuljudske veze između terapeuta i klijenta koju bi svaki put dobio u našim susretima. Bio bi nakon susreta utešen, smiren, zadovoljan ali bi se naravno posle toga i uplašio pa ga ne bi bilo nedeljama. Tako ja to razumem. Mnogo puta bi i viknuo nešto poput : – Ja i dalje želim svoje sesije, iako se nisam ponašao adekvatno i prelazio sam granice. – Ja samo ne želim da budem napušten. -Ljut sam jer zašto si primila druge klijente kad se nisam pojavio na svom terminu ? Ja i dalje hoću svoje termine pojavio se ja ili ne. Vidite ovakve zahteve možemo imati samo prema roditeljima jer podrazumevamo da nam oni praštaju puno i puno čine za nas. Bilo mi je kristalno jasno kako je u meni video praštajućeg i popustljivog roditelja. Ipak to sam bila ja. Terapeut koji je odgovarao na potrebe povređenog deteta u odraslom čoveku i koji je obučen da razume klijentovo nestajanje (čak iako me u nekom kontekstu uznemirava moram da prihvatim da je to u redu i da ne reagujem burno). Čitav taj haos straha od vezivanja terapeut doživljava takođe kao neku vrstu bola ali mora da vlada situacijom i da bezgranično razume bol drugog ljudskog bića . Bol drugih , nas terapeute taokođe često boli . Dosta me je uznemiravalo što sam uviđala koliko se on sam sa sobom mučio i koliko su žene oko njega takođe izmučene. Moram ipak da okrenem sada priču da bismo uvideli način na koji ovakvo ponašanje žene koje su u pokušavale biti u vezi sa L. doživljavaju . One nisu videle povređeno dete koje vrišti za prihvatanjem onda kada L. želi da ih vidi . One nisu videle da čovek koji nakon toga nestane i ne javlja se ima strah od toga da sa njima razvije emocionalnu vezu jer ga je i žena koju je jako voleo tokom svog života napustila . Jer je i majka najverovatnije reagovala ne baš adekvatno na potrebe ovog čoveka do je bio dete. One nisu razumele da L.u sebi nosi bol . One su to videle na način da ih L. zavodi pa odbacuje i tako u krug. Bilo je tu mnogo ranjenih žena i jedan ranjeni muškarac. Kao na bojnom polju . Mnogo potrebe za ljubavlju i veoma mali ponašajni kapacitet za tako nešto. Na ovakvim slučajevima terapeut mora da radi i godinama samo sa jednim ciljem. Da pomogne čoveku da uoči prednost i bezbednost povezanosti sa drugom osobom.

Drugi čovek, nazvaću ga B. je pak dogurao mnogo više u terapiji. Kod njega je postojao strah od vezivanja izazvan emotivno uskraćujućim odnosom sa majkom i kasnije veoma lošim i traumatičnim odnosom sa bivšom suprugom. B. je pak uspeo da se poveže sa jednom ženom u toku terapijskog procesa. Postao je posvećen , romantičan i monogaman u odnosu sa njom. Međutim kada je ona sa njim poželela decu i porodicu, uprkos njegovoj silnoj želji da tako i bude on bi na sam pomen toga osećao fizičke simptome. Vrtoglavicu, mučninu i strah iako ju je jako voleo. Međutim, pošto smo i nju uveli u terapiju bilo je lekovito to što je na bezbedan način mogao da joj govori da je jako voli ali da se plaši istovremeno. Ona je kroz partnersku terapiju uspevala da mu pomogne u skoro svim tim trenucima mučnine i straha. Danas su srećan par i odradili smo skoro pa”Sizifov” posao. Cilj ovog teksta bio je da ukažem ljudima da nije baš svako emocionalno nedostupno ponašanje odraz neempatičnosti osobe ili nekog zla u čoveku. Istina je da neretko, želja za povezivanjem i ogroman strah od tog istog povezivanja mogu postojati istovremeno u istom ljudskom biću. Tako susrećemo osobe čije se ponašanje spolja može sagledati kao emocionalna nedostupnost. Unutra pak, u dubini duše stoje nezaceljene rane koje oblikuju ponašanje kao takvo . A ljubav, ljubav bi trebalo da je čarobna i besplatna i deluje tako lako povezati se sa drugim ljudskim bićem.