Ko može biti psihoterapeut? Psihoterapeut se postaje time što se završi neki od fakulteta humanističke orjentacije (psihologija, defektologija, medicina, andragogija). Bez završenog primarnog fakulteta kao baze ne može se postati psihoterapeut.Nakon toga se završi opsežna praktična i teorijska edukacija iz određenog psihoterapijskog pravca u trajanju od četiri do pet godina.Ove edukacije podrazumevaju ozbiljna kako teorijska učenja iz psihoterapije tako i opsežan praktičan rad sa klijentima pod vođstvom edukatora i supervizora koji je već dokazan kao stručnjak u oblasti psihoterapije uglavnom i psihijatrije kao i psihologije.
Da li je psihoterapija običan razgovor?Obično se smatra da je psihoterapija razgovor i nekakvo “lečenje razgovorom”. Ona je puno više od toga jer su njeni efekti na mozak, moždane strukture i moždane procese naučno dokazani . Dokazano je čak da su njeni efekti na mozak, a time i na razmišljanje i ponašanje dugotrajniji nego efekat nekih lekova . Dugotrajni procesi psihoterapije menjaju način na koji osoba razmišlja, menja se njen pogled na sebe , na svet oko sebe, menjaju se neka neadekvatna i štetna uverenja i menja se stav i ponašanje osobe prema okolini ,redukuju se ili uklanjaju simptomi ukoliko ih ima , a čime osoba postže postiže korenite promene u mnogim aspektima svog života i to na bolje. Psihoterapija korisi govor kao sredstvo komunikacije pa se zato smatra da je to puki razgovor ali psihoterapija koristi i pokret, neverbalnu komunikaciju, gestove i ona koristi ceo taj međuljudski odnos između terapeuta i klijenta.U psihoterapiji dva čoveka su okrenuta jedan prema drugome ,licem u lice , a kroz taj odnos koji je pre svega kompletan i potpuno posvećen, empatičan, razumevajući i topao i kroz razne zadatke koje psihoterapeut daje klijentu da ih obavlja u periodu kada se ne viđaju , ličnost klijenta se sve više menja i oslobađa se simptoma.
Da li se i psihoterapeut menja kroz svoj rad sa drugima ?
Svaka osoba koju psihoterapeut susretne, a susretne ih puno u toku svog radnog veka jeste jedna unikantna, neponovljiva ličnost ,sasvim jedinstvena . Psihoterapeut nikada više neće sresti isto ljudsko biće jer su ljudi sasvim i potpuno univerzalni i veoma različiti da je čak fenomenalno posmatrati koliko svako ljudsko biće nosi neponovljivost. Svaka ličnost , što se da videti kroz psihoterapeutove oči, nosi kvalitete, snage, lepotu svog bića. Obično ona tih snaga nije u tom momentu svesna .Međutim psihoterapeut u tim susretima postaje sve više svestan snaga nečije ličnosti i polako, korak po korak aktivira osobu da svoje snage počinje da koristi. Psihoterapeut svakako od svake nove osobe sa kojom radi jako puno uči.Uči uvek o ljudima uopšte, može poželeti i potruditi se da implementira, razvije i kod sebe neke od snažnih i jakih osobina koje primeti u neke ličnosti.Mene je npr. jedna mlada studentkinja sa izuzetnim akademskim postignućima oduševljavala svojom disciplinovanošću i upornošću što se pokazalo kao snaga gotovo” nadljudska”. Ona ove svoje snage nije bila u potpunosti svesna , osvešćivala sam joj tu snagu sve više i više ali sam istovremeno se trudila da i ja kao ličnost pokušam da razvijem još veću upornost i disciplinu nalik njenoj .Imala je tu zaista visokokvalitetnu snagu koju sam prepoznala.
Da li je ići na psihoterapiju sramota ? Ne ali se još uvek negde smatra da je neko ko ide na psihoterapiju od nečega možda bolestan. To je potpuno pogrešno. Zdrava osoba oseti da gubi balans ili uočava da joj je teško da se sa nečim nosi sama. Taj “signal ” zapravo upućuje na zdrave uvide i na snagu ,dakle to nam govori da je osoba sposobna da uoči trenutan disbalans i da jasno uočava da želi da vrati svoj balans. To nam ukazuje na zdravlje. Neko ko je zaista izgubio kontakt sa realnošću ili sa sobom neće uopšte to primetiti i smatraće da njemu ne treba nikakva pomoć (često će misliti da svima drugima oko njega treba ali njemu ne) ali će okolina primetiti da mu je potrebna pomoć i tada će mu ona biti ukazana. U tome je velika razlika.
Sa poštovanjem
Psihoterapijsko savetovalište Sinđić