Zovem se…

Ivana Sinđić i po profesiji sam diplomirani defektolog i sertifikovani sistemski porodični psihoterapeut. Svoja znanja i praktične obuke za rad usvajala sam, a usvajaću i dalje na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu, na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu(odsek za naučno istraživačku delatnost), na brojnim obukama i edukacijama od kojih ću napomenuti obuku za primenu Marija Montesori metoda u radu sa decom, obuku za rad sa decom sa problemima Autističnog spektra na Univerzitetu u Novom Sadu, a posedujem i mnogobrojne druge sertifikate. Imam preko 11. godina radnog iskustva i profesionalnog usavršavanja. Saradnik sam organizacije za borbu protiv trgovine ljudima u kojoj možete dobiti svaku vrstu neophodne pomoći ukoliko ste ili ste bili žrtva trgovine ljudima, sexualnog trafikinga, prinudnog rada(ili je to neko vama blizak). Razne vrste problema u porodici, partnerskim odnosima(hetero, gey, bisexual partneri), transseksualizam, bdsm partnerski odnosi, seksualni problemi, predbracna I bracna terapija, razvodi, nasilje u porodici, bolesti zavisnosti(alkoholizam, narkomanija, kocka), psihički problemi kod dece(noćno mokrenje, strahovi, tikovi, autizam, kašnjenje u razvoju itd…), psihički problemi adolescenata, odraslih i starih lica su domen u kome pružam pomoć. Takođe, ukoliko je neophodan pregled, procena i izdavanje recepata za lekove od strane renomiranog neuropsihijatra za decu i odrasle je obezbeđeno u okviru savetovališta. Obezbeđena je i saradnja sa advokatom u slučajevima teških i komlikovanih razvoda, dilema oko starateljstva nad decom i u drugim slučajevima gde klijenti zahtevaju takav oblik saradnje. Terapijska soba je takodje opremljena brojnim materijalima za rad sa decom.

Šta je psihoterapija

Psihoterapija je strukturisan proces postepene i ciljane promene individue zarad rešavanje problema, rešavanja neke psihičke tegobe ili razvoja sopstvene ličnosti, na kome zajednički rade klijent i posebno obučeni stručnjak- psihoterapeut. Ovo znači da je ona uvek proces koji se odvija po nekim pravilima, koji ima jasan cilj i strukturu (dakle, ne radi se o bilo kakvom razgovoru). Ciljevi psihoterapije mogu biti različiti, od podrške u prevazilaženju trenutnih problema u oblasti psihičkog života (npr. povećanje motivacije, upravljanje stresom), preko lečenja ozbiljnijih psihičkih problema (npr. fobije, depresija, panični napadi, nesanica…) pa sve do ličnog rasta i razvoja otkrivanjem novih potencijala i uvida o sebi i drugima. Psihoterapija nam može pomoći čak i u slučajevima kada nismo sigurni šta nam se dešava, ali shvatamo da smo dugo nezadovoljni svojim životom, odnosima sa drugima, kada shvatamo da nešto nije kao što bi trebalo ili bismo voleli da bude. Od rešavanja konkretnih tegoba iz oblasti psihičkog zdravlja, sve do promena koje će nam omogućiti da vodimo srećniji i ispunjeniji život, psihoterapija se pokazuje veoma uspešnom metodom kojoj se danas mnogi u nekom trenutku svog života obraćaju. Šta je dakle psihoterapija? Na ovo pitanje nije tako jednostavno dati odgovor zato što je psihoterapija oblast koja se intenzivno razvija i još uvek menja. Ona je nastala kao skup metoda, procedura i tehnika kojima je cilj lečenje psihičkih tegoba psihološkim sredstvima – tj. razgovorom. Danas, međutim, najveći broj klijenata čine zdrave, stabilne osobe koje se suočavaju sa nekim trenutnim teškoćama i problemima, te se ne može reći da im je potrebno lečenje, već neki vid stručne podrške u prevazilaženju aktuelnih problema. Kasnije je utvrđeno da od psihoterapije mogu imati koristi i pojedinci koji nemaju neke konkretne tegobe u datom trenutku, već, prosto, žele da rade na sebi, da otkriju svoje potencijale, nove izvore motivacije, nove uvide o sebi i drugima… Zbog toga se, danas, psihoterapija definiše kao strukturisani proces u kome posebno osposobljeni stručnjak- psihoterapeut, pomaže osobi da dođe do željene promene. Bilo da se ona svodi na rešavanje trenutnih ili tegoba koje traju duže vreme, bilo da je ona usmerena na usavršavanje i unapređenje sopstvenih potencijala, psihoterapija uvek podrazumeva neki vid promene. 

Terapeut

Dobar terapeut ne daje savete, razume vas i prihvata, poštuje i ne osudjuje. On nije tv ličnost koja knjiški odradjuje seansu, daje instrukcije kako treba živeti, niti vam elaborira referat o njegovoj profesiji i kritikuje vaše stavove i razmišljanja. Dobar terapeut je fleksibilan, obučen je da prepozna klijentove odbrane kojima štiti sebe i stvara iskrivljene slike o svetu, načine na koje gradi medjuljudske odnose, otpore promenama koji sprečavaju rast i razvoj klijenta. Seansa je nabijena emocijama i terapeut ne izbegava da razgovara sa klijentom o „teškim“ temama. On nije tu da vas menja po sopstvenom šablonu, niti je drveni advokat roditelja, bračnog partnera ili škole, on je tu da u vama podstakne i oslobodi vašu autentičnost. Terapeut mora da prodje kroz odredjen broj sati lične terapije kako bi i sam osetio šta znači biti u cipelama kljenta. Stvar koju takodje treba zapamtiti jeste da čak i kada terapeut poseduje sve ove osobine ne mora da znači da će klijentu lično odgovarati. Vaš najbolji prijatelj može da se kune u svog terapeuta, ali isto tako može da se desi da iz nekog razloga on vama ne prija. Ako osećate da nemate koristi od terapije posle nekoliko sesija, pričajte o tome sa svojim terapeutom. Vaš terapeut može zajedno sa vama doneti odluku da napravi neke promene ili proba drugi pristup koji bi dao bolje rezultate.

Koja terapija je uspešna terapija???

Pod uspešnom psihoterapijom se podrazumeva da klijent ima nove i efikasnije načine funkcionisanja koji doprinose na izgradnji zrelog samopoštovanja i samopouzdanja, prepoznaje i menja misli i ponašanja koji negativno utiču na njegov život i medjuljudske odnose, stiče bolji uvid u sebe i svoje emocije, stiče osećaj kontrole i time postiže veće zadovoljstvo sobom i svojim životom, razvija svoje potencijale i još mnogo toga. U kom će se stepenu sve ovo razviti i kako će psihoterapija napredovati zavisi od mnogo faktora.

Psihoanaliza dece i adolescenata

Psihoanalitički tretman nije fokusiran isključivo na odrasle osobe; deca i adolescenti su takođe neretki analizandi, s kojima rade psihoanalitičari specijalizovani za rad sa decom i adolescentima. I deca i adolescenti mogu osetiti psihološke tegobe koje muče odrasle, mada je njihova dinamika i vid ispoljavanja drugačiji. Dok je psihoanalitički tretman adolescenata – osobito onih starijih – veoma sličan tretmanu odraslih, analitički tretman deteta se razlikuje od psihoanalize odraslog, najpre u tome što dete umesto slobodnog asociranja na kauču, koristi igru, koja u suštini predstavlja zamenu za slobodne asocijacije odraslog. Pre započinjanja psihoanalitičkog tretmana deteta, psihoanalitičar obavlja konsultacije sa njegovim roditeljima, odnosno negovateljima. U toku psihoanalitičkog tretmana deteta, analitičar redovno obavlja konsultacije sa roditeljima, pri čemu po pravilu ne ulazi u detalje detinjih komunikacija koje su se odigravale u analitičkim seansama.

Terapija dece i adolescenata

Deca i adolescenti mogu imati različite probleme i tegobe koji se često ispoljavaju kroz pojavu strahova, noćnih mora, preteranu povučenost, agresivnost, probleme u školi isl. Uzroci tih problema nalaze se u unutrašnjem svetu deteta/adolescenta, u njegovom doživljaju sebe i okoline, u njegovim osećanjima i razmišljanjima. U savetovalištu terapeut koristeći različite tehnike (igra, crtež, fantazija, odigravanje, razgovor) pomaže detetu da razume i integriše svoja osećanja – strah, tugu, ljutnju, stid, zbunjenost sobom i drugima, te tako pronađe novi, kreativniji način da izrazi ono što „govori kroz simptom“.

Najčešći razlozi obraćanja terapeutu za pomoć su:

  • Zastoj u socijalnom i emocionalnom razvoju
  • Trauma i gubitak
  • Strahovi
  • Poremećaji ishrane
  • Napadi besa i agresije
  • Preterano povlačenje
  • Opsesivne misli i radnje
  • Tikovi
  • Noćno mokrenje
  • Depresivnost
  • Nošenje sa hroničnom bolešću

Dužina terepije zavisi od težine i složenosti problema. S obzirom na to da je dete veoma zavisno od svoje okoline, psihoterapija dece i adolescenata često podrazumeva uključivanje roditelja u terapijski proces.

Roditelji su često u dilemi da li je potrebno potražiti pomoć za svoje dete i u odnosu na to neki od roditelja dodatno osećaju krivicu da li se prema svojoj deci ponašaju adekvatno.

Ukoliko procenjujete da li je vašem detetu potrebna stručna pomoć ispitajte emocionalno, porodično, socijalno i školsko funkcinisanje vašeg deteta. Ako sami primetite da postoje neka odstupanja u ponašanju i emocionalnom funkcionisanju vašeg deteta kod kuće ili u školi sa vršnjacima ili u školskom postignuću, verovatno je potrebno da potražite savet stručnjaka. Obratite pažnju da li vaše dete može da ispuni određene zahteve koji su propisani razvojnom normom ( na primer da li u predškolskom uzrastu ima bližeg prijatelja, da li ume da reguliše emocije u skladu sa socijalnom situacijom, da li razume socijalna pravila i norme, da li ih uvek krši i sl.).

Dobijanje profesionalne pomoći ne znači nužno davanje lekova detetu ili terapije koje traju godinama. Dobijanje pomoći može jednostavno uključiti procenu kako bi se utvrdilo koja intervencija, ako postoji, može biti dobra za vaše dete.

U savetovalistu su dostupne sve vrste rada sa decom koja ispoljavaju probleme u razvoju u okviru posebnog dela rada savetovalista, a takodje dostupna je sva potrebna pomoc i savetodavni rad sa njihovim roditeljima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *