AUTIZAM KOD DECE I MMR VAKCINA

(Verujem-ne verujem.)

MMR vakcina

Danjašnica određuje misaone tokove urbanog čoveka i žene. Razmatrajući neuroze današnjice moram da se osvrnem na knjigu našeg najpriznatjeg psihijatra Vladete Jerotića gde navodi misao Lešeka Kolakovskog, (poljski filozof) „ Da se nisu nove generacije neprestano bunile protiv nasleđene tradicije , mi bismo još danas živeli u pećinama; ako pobune protiv nasleđene tradicije postanu jednom univerzalne, opet ćemo se naći u pećinama.“ Filozofski gledano govori o idejama koje opsedaju modernog čoveka, bekstvo od tradicije ali i o težnji za instiktivnim delanjem. Progres je neminovan i on nas vodi kroz istorijske kontekste. No moderan čovek sve više teži ka gotovim modelima činenja. Kao da tražimo gotove formule koje će nam reći šta treba da radimo ali onda moramo i da poslušamo tvorce tih formula. Možda upravo tu i leži zamka, u tome ko su tvorci gotovih formula življenja.

Danas možemo da budemo svedoci raznih rasprava poznath ljudi ili onih koje žele da postanu poznati o raznim temama koje su izgleda zabrinjavajuće za modernog čoveka. Često pribegavaju ljudi raznim teorijama koje se bave medicinom, psihologijom, ekonomijom…Te su teorije naizgled nove i opominjuće: da li znate šta jedete, pijete, čime se vakcinišete, da li vas pljačkaju a da to ne znate, itd. Opet se vraćam na misao Kolakovskog da ako pobune protiv nasleđene tradicije postanu univerzalne, opet ćemo se vratiti u pećine jer upravo ta univerzalnost pobune protiv vekovnih ustaljenih modela ponašanja može da izazove našeg najvećeg neprijatelja, nas same. Ne sporim ljudsku potrebu, koju smo osvestili, da imamo pravo na izbor ali šta to stvarno znači? Najdrastičniji primer je pitanje abortusa. Da li se ovde radi o pravu na život ili o pravu na izbor? Da li pravo na život fetusa nadilazi pravo na izbor majke? To je i filozovsko, pravno ali i crkveno pitanje. Mnoge struje se bave ovim pitanjem. Svaka struja je kategorična u svojim stavovima i kada analiziramo njihove stavove možemo u svakome naći logična objašnjenja. Pitanje je samo kako ćemo izvagati pravi odgovor. Ipak je sada jedno pitaje nadmašilo druga važna pitanja. Da li je vakcinacija u detinjem dobu pitanje izbora ili pitanje života? Da li su vakcine uopšte dobre za nas ljudska bića? Možda će nam odgovor na to pitanje dati glumci, sportisti i ostale poznate ličnosti? Možda će nam odgovor ipak dati i poneki lekar? Najčešće čujemo da protivnici vakcina kažu da su i neki doktori protiv vakcina. Tu se postavlja pitanje broja nekih doktora. Da li smo u želji da dokažemo svoje stavove pribegli konstatacijama koje sadrže sumnjive validne brojke onih koji zastupaju stav otpora. A kada bi obrnuli gledište i kada bi rekli zagovornici vakcina da su neki doktori za vakcinaciju? Tu zapadamo u paradigmu našeg uma jer njeno značenje je da stvaramo filtere za informacije koje nam odgovaraju. Ustvari to je kao da smo stavili obojene naočare.

Ozbiljno ostrašćeni antivakcinaški pokreti su aktivni širom sveta ,a i u našoj zemlji.

Tu se moram vratit na tvorce tih teorija. Koja je pokretačka snaga kod njih te moraju tako vatreno da nas ubeđuju da imamo pravo na izbor? Pa zar se nismo dovoljno razvili kroz evoluciju i shvatili da imamo pravo na izbor? U psihoterapiji je osnovni pokretač da navedemo klijenta da sam napravi izbore koji su dobri za njega, da ga navedemo pomoću raznih intervencija da sam dođe do rešenja. To je dugotrajan proces i dovodi nas do suštine ovoga teksta : lična odgovornost za sve što sam odlučio ili odlučila. Sigurno se sećate da smo nekada, mi malo stariji, kao deca donosili odluke pomoću hoću-neću biljke. Pa kako nam zapadne poslednji listić na biljci, to je onda odluka. Tada smo bili oslobođeni od filtriranja naših želja i odluke donosili u zavisnosti od broja listića na biljci. Možda još uvek imamo tu sklonost u vezi donošenja odluka. To nas oslobađa odgovornosti jer je neko rešio da nas ubedi u to da imamo pravo na izbor i još bolje ubedio nas je u to šta je naš izbor.

To nas oslobađa odgovornosti kada neko reši da nas ubedi u to da imamo pravo na izbor i još bolje ubedio nas je u to šta je naš izbor.

Sve je u skladu sa odbacivanjem tradicije i u duhu težnje da napredujemo . Mnogo puta smo morali da donesemo teške odluke i da budemo odgovorni u vezi njih. Težak je to posao. Za mnoge ljude odluke su se pokazale kao loše. No da li se baš ta odluka poklopila sa nekim prirodnim procesima? Primer za to je stav nekih da vakcina izaziva autizam koji inače pokazuje svoju simptomatologiju u periodu oko treće godine kada dete prima određene vakcine. Navode neke studije nekih doktora, tvoraca formula življenja. Vakcina je nasleđena tradicija nastala kao težnja čoveka da se izleči i izađe iz pećine, težnja za pravom na život. Onda je ta ista vakcina postala predmet pobune protiv nasleđene tradicije. Da li smo sada na sledećem koraku, po uzoru na Kolakovskovu misao, da će pobuna protiv nasleđene tradicije postati univerzalna i da ćemo se vratiti u pećine? Možda ćemo opet pitati biljku ali ne pitanjem hoću-neću nego verujem-ne verujem.

Endrju Vejkfilld koji je svojom opovrgnutom studijom želeo da ukaže na to da autizam kod dece nastaje usled korišćenja MMR vakcine. Time je kao i svojim daljim antivakcinaškim delovanjem indirektno doveo do ponovnog širenja opasnih zaraznih bolesti kod dece.
Antivakcinaški snažni i razvijeni pokreti svojim delovanjem indirektno dovode do ponovnog širenja opasnih zaraznih bolesti kod dece. I ubedljivi su veoma u svojim navodima da to nije tako te da se neće ništa desiti ukoliko MMR vakcine ne budu više postojale.

Pravi koren antivakcinaškog pokreta počeo je 1998. Poznati naučni list Lanset povukao je lažnu studiju britanskog gastroenterologa Edrua Vejkfilda iz 1998. u kojoj se tvrdi da vakcina protiv malih boginja uzrokuje autizam. Uprkos povlačenju, studija je postala KOREN I POKRETAČ “antivakcinizma”, pa je već iskorenjena bolest malih boginja ponovo počela da hara i odnosi živote. Stručnjaci Vejkfildovu studiju nazivaju najštetnijim radom u istoriji medicine. Medicinski časopis BMJ svojevremeno je objavio da je Vejkfildov rad dobio veliku medijsku pažnju sa štetnim potencijalom za javno zdravlje, toliku da je teško naći neko poređenje u istoriji medicinskih nauka. Mnogi naučnici nakon ove studije su istraživali povezanost autizma i MMR vakcine i svako istraživanje pokazuje da ova vakcina nema apsolutno veze sa nastankom autizma. Sada se već pojavljuju lekari koji apeluju na to da se ovoliki novac više u svetu ne troši na takva istraživanje jer je već i “predokazano” da MMR vakcina i autzam nemaju nikakve povezanosti te da se toliki novac radije utroši za pomoć deci sa autizmom i njihovim roditeljima. Britanski istraživački novinar Brajan Dir objavio je svojevremeno u Sandej tajmsu niz tekstova kojima je pokazao da je Vejkfild imao finansijsku korist od svoje lažne studije. Vejkfild je optužen i za zloupotrebu dece jer je u svojoj studiji birao decu koja su već imala neke simptome autizma, a oduzeta mu je i lekarska licenca. Da li da verujemo lekaru kome je licenca oduzeta ? Ja lično ne bih , a drugima ostavljamo da sami biraju sa svom odgovornošću koju takve odluke nose. Takođe ,retko se piše ali se da saznati da Dejvid Vejkfild danas živi u SAD, da se predstavlja kao izvesni guru ,da širi aktivno antivakcinacijski pokret i da je izuzetno bogat. Bogat ? Moglo bi se iz toga pretpostaviti da neko finansira ovakve antivakcinaške propagande i to se može pretpostaviti isto toliko snažno koliko se stalno pretpostavlja da oni koji propagiraju redovno vakcinisanje dece jesu plaćeni predstavnici nekog farmakološkog pokreta i tako dalje.

Autizam kod dece nastaje kao splet genetskih i spoljašnjih činilaca .

No dobro, zašto onda uopšte nastaje autizam ? Šta to danas znamo o njegovim uzrocima ?Autizam kod dece nastaje kao splet genetskih i spoljašnjih činilaca. Genetski činioci igraju veliku ulogu u nastanku autizma. Ponekad kod srodnika ili u istoriji porodice može postojati dete koje je imalo ili autizam ili neki drugi oblik razvojnih problema. Takođe nekada mutacije nastaju u trenutku oplođenja i zovu se mutacije “de novo “. To znači da u tom slučaju nije bilo autizma u istoriji porodice. Broj gena koji učestvuju u razvoju autizma je od 200 pa kod neke dece sve do do 400 gena i to nam objašnjava danas zašto kod neke dece postoje simptomi autizma jedva u naznaci , a zašto je kod neke dece autizam veoma kompleksno razvijen. Lepeza gena dovodi do lepeze simptoma. Spoljašnji faktori koji utiču zajedno sa genetskom osnovom jesu : starija majka i stariji otac u trenutku začeća, nedostatak folne kiseline u ishrani majke u prvom tromesečju trudnoće, neke zarazne bolesti od kojih trudnica oboli npr. rubeola ili visoka temperatura majke koja dugo traje ,neadekvatna ishrana majke, korišćenje nekih lekova protiv epilepsije u trudnoći , aerozagađenje koje nas sve pogađa, neki insekticidi koji se koriste u domaćinstvu . Timerosal jeste sastojak vakcine koji jeste oblik žive. Zbog Vejkfildove studije usled straha i daljeg ispitivanja jedno vreme je bio izbačen iz vakcina u nekim zemljama ali se broj autistične dece i dalje nije smanjio. Aluminijum se nalazi npr u bojenim bombonama, živa u ribi koju jedemo, olovo u mesu divljači .Zbog toga vakcina ne može biti otrovan uzrok autizma jer ćemo te sporne sastojke (živa, aluminijum itd) uneti ishranom i udisanjem. Nemoguće je potpuno izolovati dete od spoljašnjih uticaja čak i ako ono ne primi MMR vakcinu pa će se kod genetski sklone dece autizam svakako razviti. Takođe , muška deca razvijaju 4 puta više autizam od ženske dece i kakve bi to moglo imati veze sa vakcinom ? Rekla bih da ne može imati nikakve veze ali sa genetskim faktorima ima sasvim sigurno jer genom ženskog i muškog deteta pokazuje razliku na jednom hromozomu (dečaci imaju jedan y hromozom koji devojčice nemaju ). Takođe postoji veliki broj nevakcinisane dece koja su takođe razvila autizam i nevakcinisanje ih nije zaštitilo od razvoja autizma. Kada bi eto postojala neka bar hipotetička mogućnost da se MMR vakcina prima kasnije ,u dobu od recimo 5-6 godina ,onda bi bilo verovatno jasnije da se autizam razvija nezavisno od same vakcine ali mi ne možemo menjati lekarsku praksu jer ona ima svoje razloge. Autizam se može javiti kao primaran ,od samog rođenja deteta ,a može i kasnije, oko 2-3 će godine života (onda kada se otprilike i prima MMR vakcina). On je kao razvojna pojava postojao oduvek u ta dva oblika i ovaj drugi oblig autizma koji nastaje malo kasnije on će postojati i nezavisno od toga da li dete prima MMR vakcinu. Pojavljuje se i kod one dece koju roditelji nisu vakcinisali.

(Među mnogobrojnim studijama , koje dokazuju da autizam i vakcine nemaju nikakve veze uputićemo vas na veoma lepo predstavljen video materijal sa Srpskim titlovima ,materijal lekarke Vendi Čung i njenog tima gde sasvim jednostavnim rečnikom i na zanimljiv način objašnjava sve što bi vas moglo zanimati o uzrocima nastanka autizma. Jednostavno kopirajte link i nalepite ga u google ili drugi pretraživač i saznajte puno toga o uzrocima autizma. Prevod na Srpski jezik podesite u podešavanjima na videu u donjem desnom uglu. Link na kome možete naći materijal je :

https://www.youtube.com/watch?v=wKlMcLTqRLs)

Tekst pripremile :
Katarina Jocić .Diplomirani defektolog i sistemski porodični psihoterapeut koji se dugo bavi oblašću autizma i psihoterapijom porodica sa autističnim članom , a prvi je defektolog koji je radio u odeljenja za decu sa problemima autizma u ŠOSO “Mara Mandić” u Pančevu.
Tel :062 979 8529.
i
Ivana Sinđić. Diplomirani defektolog i sistemski porodični psihoterapeut. Tel :061 258 8274

Leave a comment

SEDMA NEDELJA…I LJUDSKE DUŠE





Da započnem sa pričom o psihoterapiji za one koji se nikada sa njom nisu susreli. Šta je psihoterapija? Psihoterapija je inače vrlo teška reč. Psiha jeste drugi naziv za dušu. Terapija jeste lečenje. Dakle ne trebate ništa lečiti na svom telu. Međutim ,duši je potreban lek i zbog toga se ide na psihoterapiju. Ponekad je potreban tretman za odnose između više duša, jer i ti odnosi se razboljevaju i tada je psihoterapija partnerska ili porodična. Ukoliko ste zabrinuti ili nesretni ,možete i vi kod psihoterapeuta da sa njim razgovarate o problemima. Možda želite plakati ili tražite: podršku savet, utehu , rešenje neke teške životne situacije ili nedoumice. Psihoterapeut je osoba koja se dugo godina (4 do 5 )obučavala da bi sa ljudskom dušom ili odnosima među ljudima mogla raditi. Terapeutu možete reći svoje tajne. Postoje tajne zbog kojih se osećate dobro ali i one koje možda od drugih krijete , koje vas bole ili kojih se stidite. Ne brinite, terapeut je obavezan kodeksom ćutanja ili čuvanja tajne. Vaše tajne su sa nama do našeg sudnjeg dana bezbedne i čuvane. Jedino što terapeut sme jeste da ponekada za vaše dobro u vezi vašeg problema ,konsultuje profesora od koga je obučavan ili drugog terapeuta u situaciji kada nije siguran da li je njegov način pomaganja vama dobar i da li treba nešto da izmeni.To se zove supervizija. Naši su profesori i ostali terapeuti takođe obavezani kodeksom ćutanja tako da vaša tajna uvek ostaje sačuvana.

Zašto sve ovo pričam? Zato što je nedelja……sedma. Od kako se sve promenilo. Psihoterapija jeste dostupna uglavnom on line ili SOS telefonom na kome i sama radim. Međutim to nije isto. Govor čini samo 45 odsto komunikacije. Ostali deo su : gest, pokret, ritam pokreta ,izraz lica, pogled pa čak i ritam disanja koji se može oslušnuti. Taj veliki deo u vanrednim okolnostima života pa i psihoterapije nedostaje ,a to je otežavajuće za nas i za vas. Mislim da je sada vreme da vam ukažem na mnoge probleme sa kojima se ljudi nose u vreme socijalne izolacije kako bi svako od nas mogao da obrati pažnju na svoje bližnje te da i sam ponudi podršku i pomoć. U vreme izolacije mnogi ljudi oko vas se nose sa ogromnim teškoćama koje često ne žele da vam kažu. Zašto ne žele? Zato što se stide ili ne žele da vas opterećuju sobom kada znaju da je svima teže nego obično pa i vama. Možda ih ne viđate dovoljno ,vikendima uopšte ,a radnim danom do 18 h…i to ako stignete od svojih obaveza.

Nema svako mogućnost da ima porodicu ili partnera u bilo kom dobu odraslosti.Neko je pak stariji i deca su otišla svojim putem. Supružnik možda više nije živ,a neko ga nije ni imao. Mnogi ljudi žive u brakovima u kojima su odavno zapravo usamljeni stranci ali iz nekog razloga nisu još skupili hrabrost da napuste takav odnos. Zbog toga je mnogo ljudi danas usamljeno. Teško je vikende ili više dana za praznike, provesti sam bez mogućnosti da napuštamo prostor i potražimo povezivanje sa drugima. Neće vam svako uvek reći da je usamljen. Ljudi se toga često stide svoje lične usamljenosti ili svoje bračne usamljenosti ili ne žele da vas opterećuju. Zbog toga je na nama odgovornost da se sami setimo onih koji su sami , proverimo kako su, ponudimo kontakt, utehu, pomoć…

Nedelja je kao što rekoh ,sedma. Mnogi su ljudi ostali bez radnih mesta. Mnogi su privremeno zatvorili privatan posao od koga žive. To znači da nemaju prihode kao obično. U strahu su, zabrinuti za svoju budućnost i budućnost svoje dece. Mislim da nema većeg straha od straha da nećemo imati od čega da preživimo ili da nećemo deci moći da obezbedimo bar dovoljne uslove za život. Kada ljudi i budu imali mogućnost da otvore svoje privatne poslove ponovo plaše se da jednostavno posao neće ići kao obično. Ponekad usled ovih strahova imaju osećaj da se guše ili neke druge tegobe. Neće vam to uvek reći jer kao što rekoh mi ljudi se često stidimo svog problema ili nas je strah da druge opterećujemo sobom. Zato obratimo pažnju sami da li se nekome od naših prijatelja ili bližnjih ovo dešava. Ponudimo pomoć, razgovor, utehu, nadu ili novčanu pomoć.

Nedelja je sedma…Pustimo sad statistike o tome kako nema porasta porodičnog nasilja. Toliko sam radila sa žrtvama nasilja u porodici i seksualnog trafikinga da mi je jako dobro poznato koliko se žrtva plaši da prijavi nasilje i u normalnim okolnostima,a kamo li sada kada je sa nasilnikom zatvorena u četiri zida posle 18 h, vikendom i praznikom….I znam da nasilnik žrtvu ponižava , pravi je ludom , čini da se oseća krivom , udara je vikendima, praznicima u izolaciji i kontroliše je. Kada sat otkuca 18 h i policijski čas započne žrtva je u problemu. Kada otpočne vikend ili praznik za žrtvu počinje noćna mora . Kada je nasilnik pored žrtve , žrtva se još desetostruko više plaši da bilo kome kaže šta joj se dešava. Obratite pažnju na to da li se nasilje u vašoj okolini dešava. Prijavite sami ako je nešto sumnjivo ,ponudite žrtvi psihološku pomoć ,smeštaj, ohrabrite je da ipak prijavi nasilje.

Depresija nije bauk. Bolest je kao i svaka druga hronična bolest. Kao dijabetes ili bilo koja druga bolest koja je povremeno pod kontrolom ,a povremeno se vrati. Ukoliko znate nekog ko je ranije bolovao od depresije , obratite pažnju . Nedelja je sedma…. Zatvorenost, izolovanost, gužve u redovima pred prodavnicama da bi se došlo do namirnica ili platio račun, nedostatak boravka na dnevnoj svetlosti i vazduhu mogu biti snažni okidači za pojavu depresivne epizode . Okidači su to i za ljude koji ne boluju od hronične depresije ,a kamo li za nekoga ko već zna kako je to kada te depresija dovede do stanja u kome više ne možeš ustati iz kreveta. Obratimo pažnju , ponudimo : razgovor, zagrljaj, ohrabrenje, otiđimo do apoteke po antidepresiv ukoliko je nekome prepisan. Možda mu se stanje pogoršalo i nema snage da ode da sačeka taj red. Na nama je da primetimo da li se nešto dešava.

Samopovređivanje.

Ponekad psihička bol toliko nadjača fizičku da je nekim ljudima taj bol u duši neizdrživ. Oni se tada samopovrede iz jednog razloga. Da bi tako imali osećaj da ih boli nešto na telu i kako bi taj bol tela nadjačao onaj bol duše. Tako imaju osećaj da se bar privremeno oslobode onog unutrašnjeg bola ,neopipljivog , nelociranog. Imaju osećaj da na taj način ipak nekako kontrolišu bol duše ili psihičku bol. Često se samopovređuju mladi i adolescenti . Ne zaboravimo da su i oni rizična skupina. Mi odrasli smo prošli proces socijalizacije i sopstvenog oljuđivanja. Mladi ipak još uvek prolaze socijalizaciju i njihov proces oljuđivanja nije završen. Trenutno im je taj proces ograničen i snažno im nedostaju prijatelji, prve ljubavi, simpatije, okupljanja. Obratimo pažnju na naše mlade, ponudimo im utočište, sigurno rame, razgovor, društvo, ohrabrenje , nadu…

Ivana Sinđić, diplomirani defektolog i Evropski sertifikovan psihoteraput.

Leave a comment

KORONA VIRUS, PORODICE I STRAH

Pandemija Korona virusa sa sobom je donela i pandemiju straha

Život jeste jedno za drugim. Bez garancije za sreću ,mir ,zdravlje i blagostanje. Život čak ne daje ni garanciju na trajanje ali sasvim sigurno život želi da živi i zbog toga opstajemo. Opstajemo na toj putanji koja najčešće nije prava linija ispunjena konstantnom lepotom nego sasvim krivudava obeležena padovima, bolom, ustajanjem, lepotom i opstajanjem pa….ko dokle dogura. Zovu ljudi ovih dana uznemireni , neispavani i prestravljeni . Razgovore ne mogu preneti jer su tajni i mnogobrojni ali pokušaću da sastavim jedan u kome ću sažeti sve te strahove i probleme koji muče ljude u ovo vreme kada nam je univerzum poslao jedan veliki stres od koga patimo svi zajedno. Možda je lakše znati da niste sami. Svi smo u istom loncu.

Telefon zvoni .Sa druge strane žice drhtav glas govori :

-“Jako se plašim ,pomozite mi, ne mogu da spavam ,a ne mogu ni da jedem i često imam osećaj da se gušim ,a posebno ujutru.”

-“Čega se najviše plašite ? “

-“Da će ovo predugo trajati. Da nećemo imati dovoljno hrane ni novca da ovo preguramo, da ću zaraziti stare roditelje koji su mi velika podrška i da će nakon ovoga svega država ekonomski propasti ,a možda i svet. Plašim se apokalipse ,siromaštva, gladi, rata i toga šta će biti sa nama. Mnogo nas je u kući , ne možemo napolje često i zato se osećam nekako zarobljeno, a i svi se mnogo svađamo od kako smo u kući . Kao da se zbog toga još više gušim svako jutro jer znam da nam u toku dana neće biti nimalo prijatno . A da li se i vi plašite ili sam ja preterao ?”

-” Ne plašim se preterano , samo pomalo. Dete sam rata u SFRJ i ovo za mene nije ništa što već nisam doživela samo pod malo drugačijim okolnostima i u mnogo osetljivijem uzrastu pa eto život pod bombama, u podrumu i pored metaka koji su nekad mojoj majci prosviravali iznad glave me je tako oblikovao da steknem žilavost za ovakve situacije. Jeli smo paštete i koješta , ne sećam se više dobro ali smo preživeli i nastavili dalje .Tako ćete i vi biti žilaviji za svaku sledeću situaciju koja bude podsećala na ovu. Znate svi ti strahovi koje ste nabrojali ljudi imaju i u ratu .Ukoliko ih pred decom preterano pokazujete i vaša deca će početi da se preterano plaše ,a i svi vaši ukućani pa ćete onda postati prestravljena porodica. Svakako da nije rat ali u ratu ljudi žive pod sličnim uslovima. Sećate se bombardovanja i ipak imate iskustva sa vanrednim okolnostima. Znate , ne plašim se puno jer smo zapravo veoma moćni trenutno , stvar je samo da li želite da gledate iz tog ugla.”

Strah i anksioznost su nepozvani ali česti gosti kada postoji preteća situacija i pokazuje da smo samo i potpuno ljudi.

-“Kako možete da kažete da smo sada moćni kad se većina ljudi oseća nemoćno? “

-“Gospodine ,vidite kada je rat vi ne možete uticati na to ko će da puca ili baca bombe osim ako niste vojnik pa je izvesna kontrola oružja i u vašim rukama. Sada međutim oružje odbrane je u vašim rukama i veliki deo situacije možete da kontrolišete. Perete li i dezinfikujete ruke, nosite li maske i rukavice, ne izlazite li napolje osim kada je nužno i radite li sve što je rečeno čak iako vam je to teško i naporno ?”

-“Da , radim sve to .”

-“Onda ,zašto se plašite ? Kontrolišete sasvim dovoljno situaciju barem u vašoj kući. Kada je kontrolišete u vašoj kući istovremeno je kontrolišete u određenoj meri i na većem planu. Onog momenta kad ne budete više prali ruke i koristili sve drugo oružje odbrane koje vam je dostupno tada počnite da se plašite jer ćete biti potpuno razoružani ,a razoružaćete sami sebe. Sapun, voda, asepsol, maska, rastojanje i izolacija su sada kao da imate pištolj, pušku pa čak i top ,a neprijatelj vam želi prići. Sada trenutno niko vas ne može razoružati osim sami sebe. Niste odustali od sebe i nemojte. Niste jer kao što rekoh život želi da živi pa tako i vi. Dokle god pokazujete da želite da živite ja nisam za vas zabrinuta. Kada budete rekli da ne želite više da živite onda ću se i ja zabrinuti za vas. Strah i anksioznost posetioci su svakome i to nenadani .Došli su vam sada u goste jer je situacija takva da život u vama oseti moguću pretnju .Pretnja će proći i opet ćete biti mirni ,uveravam vas. Zaboravićete na ovo ali opet kada u životu naiđete na novu prepreku anksioznost i strah biće vaši nenadani gosti. Kao i moji i svačiji. Oni pokazuju da smo potpuno ljudi posebno kada je opasnost spolja realna. Prepoznajete li sada da imate te goste ?”

-“Da ali nisam na to gledao tako . Hvala vam. Kako da izdržim ovo vreme u kući ? Svi su nervozni i stalno se svađaju ,a deca su počela previše da jedu, supruga viče jer stalno pere sudove i umorna je od pripremanja hrane, suđa i gužve?”

-“Gospodine , do 17 časova imate vremena da uvedete sebi jednu dugu šetnju od sat i po. Biće vam teško ali naterajte se .Da se ne biste svađali treba vam struktura. Cele porodice su se dezorganizovale jer znate , obično roditelji ujutru idu na posao ,a deca u školu. Nakon toga neko se odmara, neko radi domaći , a uveče se sastanete za večerom .Ne mora biti uvek baš tako ali je uglavnom u nekom sličnom ritmu i niste toliko upućeni jedni na druge. Protiv tih vaših nepozvanih gostiju, straha i anksioznosti najbolje se borite dnevnim ritmom i planom. Tako ćete ih oterati u većoj meri. Napravite plan dana kada ustajete, kada idete u šetnju ,kada nešto čitate, kada pripremate zdravo jelo, kada gledate film, a kada vesti. Nemojte čitati i slušati vesti po ceo dan jer ćete tako sedeti na istom kauču sa strahom i anksioznošću , a oni će postajati veći i od vas samih. Hranićete ih umesto da ih oterate. Pomozite supruzi oko pranja suđa i ona će biti manje nervozna ,a pred njom ne pokazujte toliko straha jer se strah širi sa jednog člana porodice na drugog i onda postajete kao što rekoh prestravljena porodica. Kada se prestravite pričajte sa mnom ili sa nekim prijateljem viberom ili telefonom i to će vas umiriti kada podelite strahove sa nekim van porodice. Brinite o sebi sapunom asepsolom, maskom, vežbom, šetnjom , knjigom, zdravom hranom, filmom i samo pomalo vestima.”

Nismo nemoćni. Imamo oružje u vidu sapuna,asepsola,maski,izolacije .

-“Hvala vam ,a kako da rešim problem sa decom koja stalno i preterano jedu ?”

-“Deca jedu pojačano verovatno zbog toga što su izgubila svoju strukturu dana i traže rešenje i utehu za svoju dezorganizovanost u hrani . Još ukoliko spominjete pred njima da se plašite gladi i rata onda vam je jasno da jedu i iz straha od gladi. Ponudite im pre svega veru i nadu da ćete sve ovo pregurati i stav da je moguće nastaviti dalje. Svet će nastaviti dalje pa tako i vi i ja . Ponudite im zdrave obroke i vežbu. Znam reći ćete da su lenji da neće da vežbaju. Onda ,otkriću vam jedan trik. Vi počnite da vežbate sami i pozovite ih da rade sa vama vežbe ,a oni će vas odbiti. Vi zatim recite da ćete vežbati svaki dan od npr. 18 do 19 h ,a da kada se priključe biće nagrađeni. Nagradu ćete im sami predložiti jer najbolje znate šta oni vole. Verujem da će se brzo priključiti jer znate , posebno pubertetlije vole nagrade ,a ne moraju biti skupe. Vi tako svakog dana vežbajte u vreme koje ste odredili i tako ćete im dati primer ,a oni će kao što rekoh biti zainteresovani za nagradu .”

-“Hvala vam.Mirnije se osećam i moćnije sada.”

-“Nema na čemu, ostajte zdravo.”

psihoterapija Sindjic
Sa poštovanjem,
Ivana Sinđić
Defektolog i Evropski sertifikovan psihoterapeut
Tel 061 258 8274
Leave a comment

RAZVOD ILI RAT ROUZOVIH ?

Manje je poznato da osim bračne i partnerske terapije porodična psihoterapija nudi i jednu posebnu vrstu terapije koja se naziva terapija razvoda. Pitate se možda zašto je to tako i šta će nekome ko je doneo odluku o razvodu bilo kakva terapija kada se razvod završava u centrima za socijalni rad i na sudovima ?Svakome od malo iskusnijih psihoterapeuta jasno je da razvod često kreće u negativnim pravcima ,u pravcima narastanja neprijateljskih osećanja među uskoro bivšim supružnicima, narastanja osvetoljubivosti ,a neretko i u pravcima gde se koplje naraslog neprijateljstva, patnje , osvetoljubivosti lomi na najosetljivijim članovima porodice što svakako jesu deca. Neretko viđam decu uvučenu u sindrom otuđenog deteta koja naprasno počinju da iskazuju neprijateljstvo pa i mržnju prema jednom roditelju jer im je jedan od roditelja tako obojio emocionalni život pričajući o drugom roditelju veoma ružne stvari. Neretko viđam da je ovakvo stanje kod deteta postignuto u roku od samo tri do sedam dana i to u odnosu na roditelja kome je do tada dete bilo izrazito privrženo. Tako detetovo odbacivanje jednog roditelja postaje kao neka vrsta kaznenog oružja za bivšeg supružnika i zbog toga često pišem izveštaje Centrima za socijalni rad i sudovima u postupcima razvoda kako bih ukazala da je nad detetom izvršen ovaj oblik nasilja, mučenja ,nagovaranja i emocionalne iznude ,a sve u cilju da se u pitanju dodele starateljstva ne shvati olako detetovo “želim da živim sa ocem jer je majka loša ili želim da živim sa majkom jer oca mrzim i ne želim da ga vidim “. Neretko ovakva deca noseći posledice ratovanja roditelja sede unesrećena na mom psihoterapijskom kauču kako bi i sama zbunjena razabrala šta su u njima samima njihova lična osećanja, a šta osećanja mržnje jednog roditelja ka drugom roditelju na koja su nagovarana ružnim pričama o majci ili ocu. Kada razvod postane konfliktan on zaista liči na rat. Ratuje se tu na razne načine, a glavna vrela oružja uglavnom postaju alimentacija, starateljstvo i deca pa se nekad i starateljstvo nad detetom traži sudijama ne iz razloga ljubavi prema detetu nego iz razloga da bi se uplašila i najstrašnije kaznila majka koja bi život dala za svoje čedo ili da bi se kaznio otac koji zaista želi , požrtvovan je i sposoban je da brine o svom sinu pubertetliji za koga je neizmerno vezan. Da ,istina je da u konfliktnim razvodima sve počinje da jako liči na scene iz filma Rat Rouzovih. Upravo tome da razvod ne bi prerastao u rat Rouzovih služi terapija razvoda.

Terapija razvoda služi tome da razvod ne bi prerastao u Rat Rouzovih i u službi je pomoći supružnicima ,a tako i deci i u snažnoj je službi najboljim interesima deteta.

Porodični terapeut pomaže parovima da uspešno pregovaraju o prekidu bračne veze onda kada zaista dalje ne mogu zajedno. Dobar profesionalac mora shvatiti kako kriza razvoda utiče na svakog ponaosob u porodici , mora biti sposoban da uoči neracionalna rešenja, postupke koji su u službi naraslog besa i kažnjavanja drugog supružnika, mora biti kadar da uoči mnoge razvodne loše postupke i razvodne igre te da daje sve od sebe kako bi porodicu poveo u pravom smeru. Pravi smer je shvatanje da se razvodom porodica ne raspada kako se to ružno u žargonu govori. Porodica se razvodom reorganizuje . Fokus se u dobroj terapiji razvoda premešta na dva bivša supružnika-dva roditelja koja će živeti u odvojenim domaćinstvima , a prema kojima se deca moraju podjednako odnositi. Fokus se takođe premešta na dete i njegov najbolji interes što podrazumeva da dva partnera mogu prestati biti u braku ali zasigurno mogu ostati dva dobra roditelja te na taj način dete ne trpi nikakve posledice razvoda roditelja, oseća se i dalje sigurno, stabilno , voljeno i cenjeno. Tek u takvim razvodima deca prolaze bez ikakvih uznemirenja i posledica. Tek kada roditelji preuzmu odgovornost i shvate da im je zakon dozvolio da se razvedu jedno od drugog ali ne i da se razvedu od deteta (emotivno i finansijski) tek onda možemo da govorimo o dobrom razvodu.Kao što postoje dobar i loš brak tako isto postoje dobar i loš razvod.

Dobar psihoterapeut razume da razvod vraški boli supružnike. Neki klijenti bol razvoda opisuju sa jednostavne dve reči “raspadam se”. Boli i ostavljenog supružnika i supružnika ostavljača . Dobar terapeut u stanju je da pomogne pojedincu u razvodu da preživi bol razvoda, da prepozna stanja krivice,osećaja neuspeha kod pojedinaca u razvodu i da povede osobu kroz period tugovanja ka periodu prihvatanja svog novog identiteta razvedene osobe koja ima puno snaga da svoj život organizuje na nov i kvalitetan način i da ponovo bude ispunjena i srećna osoba kada razvodna kriza prođe. Dobar terapeut profesionalac u stanju je da pomogne pojedincu da u periodu bola i osećaja da se raspada održi i svoje roditeljske veštine i sposobnosti jer taj manevar istovremenog tugovanja, osećaja raspadanja i roditeljstvovanja ume da bude jako težak.

Dobar terapeut u stanju je da pomogne pojedincu koji je u bolnom procesu razvoda da uspešno održi i svoje roditeljske veštine.

U slučajevima terapije razvoda najčešće sarađujem sa advokatom koji dobro poznaje porodično pravo. Najlepši završeci su kada advokat Srđan Stojković nakon terapije razvoda sporazumno razvede supružnike koji ostanu i dobri roditelji ,a često i dobri prijatelji nakon razvoda. Međutim ukoliko se rat Rouzovih ili konfliktan razvod ipak nastavi u stanju smo zajedničkim snagama da prepoznamo sve razvodne ratne igre koje nisu u interesu deteta i da na ovom polju snažno delujemo. Samo neke od razvodnih ratnih igara su :

  • Borba za starateljstvo nad detetom da bi se mučio i kaznio bivši supružnik (najčešće majka) koja se želi sudu prikazati kao nepodobna iako ona to najčešće nije.
  • Nagovaranje deteta na mržnju ka drugom roditelju što je zloupotreba deteta i psihičko nasilje nad detetom.Za zloupotrebu i nasilje nad detetom slede sudske sankcije.
  • Izbegavanje roditelja da održava lične kontakte sa detetom takođe da bi se kaznio roditelj staratelj tako što ostaje sam i bez podrške u roditeljstvu i da bi ga bol nanet detetu zaboleo. Ova pojava naziva se zanemarivanje deteta .Slede sudske sankcije sve do oduzimanja roditeljskog prava roditelju koji izbegava i ne brine o svom detetu.
  • Izbegavanje plaćanja alimentacije kao sredstvo kazne roditelju staratelju čime mu se šalje neka vrsta poruke “kada si se usudio ili usudila da se razvedeš sada je red da se ti i dete što više namučite bez novca i bez mene”.Ovo je krivično delo nedavanja izdržavanja ka detetu za koje je zaprećena kazna zatvora ili prinudna naplata alimentacije .
  • Zabranjivanje detetu da održava kontakte sa drugim roditeljem kako bi se drugi roditelj osetio kažnjeno,odbačeno , povređeno i omraženo. Takođe sudske kazne slede za ovakve postupke.

Srđan Stojković je advokat sa oko 30 godina iskustva u sudskoj praksi, odličan poznavalac porodičnog prava i ratnih razvodnih igara ,a i odličan igrač na tom polju i meni kao porodičnom psihoterapeutu važan saradnik kada je u pitanju dobar i loš razvod .

SARADNICI NA POLJU RADA NA SVIM PITANJIMA U RAZVODU :

Advokat Srđan Stojković
Tel: 060 015 6749
web site: www.stojkovic.co.rs

Ivana Sinđić
Diplomirani defektolog i Evropski sertifikovan sistemski porodični psihoterapeut
tel: 061 258 8274

MI RAZVOD RAZUMEMO I POZNAJEMO SA SVIH ASPEKATA ,A RADIMO ISKLJUČIVO U NAJBOLJEM INTERESU DETETA STOGA UKOLIKO VAM TREBA POMOĆ OBRATITE NAM SE .

Leave a comment

EMETOFOBIJA

Emetofobija je strah da će neko u vašoj blizini povratiti ili da ćete i sami povratiti.




Emetofobija se definiše kao snažan i iracionalan strah od mogućnosti da neko u našoj blizini povrati ili da ćemo povratiti sami. Mnogi ljudi žive sa strahom od povraćanja , bore se sa njim svakodnevno , stide se veoma često svog stanja i zbog toga što je za njih neprijatno da podele svoj problem sa drugim ljudima , želim da im kažem da nisu sami . Mnogo ljudi zapravo živi sa emetofobijom ali oni o tome ne govore javno. Primetila sam da je kod nas malo tekstova o emetofobiji i jako malo foruma za podršku . Kada znate da niste jedina osoba koja živi sa ovim strahom čini mi se da vam je lakše ili ja bar pokušavam da vam olakšam ukoliko podelim to sa vama. Nipošto niste jedini iako možda ne poznajete nekoga ko boluje od emetofobije ali mi , osobe koje se bavimo ljudskim problemima poznajemo mnoge koji se nose sa emetofobijom i znamo koliko emetofobija može uticati na kvalitet vašeg života.

Simptomi straha od povraćanja ili emetofobije su ponašanja koja su dizajnirana tako da smanje vašu mogućnost oboljevanja od npr. stomačnog virusa ili dizajnirana tako da pokušavate da svakog dana vodite računa o tome šta i koliko jedete kako biste izbegli i najmanju mogućnost da vam bude muka. To se može pretvoriti u pravu noćnu moru jer ponekada , kao da se život svede na ta ponašanja izbegavanja mučnine i povraćanja što ponekad podrazumeva i da izbegavate kontakt sa vašim najbliskijim prijateljima, najužim članovima porodice kada imaju bilo kakve naznake mučnine ili ne daj bože, stomačnog virusa. Ne brinite, niste jedini ukoliko vam se desilo da zbog emetofobije niste bili u stanju da pomognete sopstvenoj majci koja je patila od mučnine i niste jedini koji niste bili u stanju da pomognete i sopstvenom detetu dok ima probleme sa mučninom i povraćanjem. Fobija je fobija i ona sa sobom nosi ekstreman strah koji vas u parališe kada je okinut spoljašnjim faktorima. Zbog toga , molim vas , nemojte se stideti niti sebe preterano kritikovati. Mnogi ljudi sa emetofobijom konstantno osluškuju ili prate da li je eventualno neko u njihovoj blizini bolestan, da li kašlje jer ako pokazuje bilo kakve promene to može biti kao neki alarm da će ta osoba u blizini možda čak i povratiti. Bacanje hrane pre nego što postigne rok trajanja , za svaki slučaj, pregledanje drugih ljudi zbog mogućih znakova bolesti, izbegavanje rukovanja sa drugima, preterano mirisanje i proveravanje hrane jesu ponašanja koja ljudi sa emetofobijom praktikuju. Prekomerna priprema hrane zarad ubijanja potencijalnih patogena koji bi mogli izazvati povraćanje, izbegavanje konzumiranja nove hrane (ili izrazita anksioznost kada jedete novu hranu) , jedenje iste ograničene hrane iznova i iznova kako bi se izbegla moguća mučnina jesu takođe ponašanja kojima ljudi sa emetofobijom pokušavaju da izbegnu bilo kakvu mogućnost mučnine i povraćanja. Ponekada zbog ovoga pojedini ljudi mogu upasti i u anoreksična stanja. Često ljudi sa problemom emetofobije izbegavaju javni prevoz jer bi neko u prevozu mogao imati stomačni virus, izbegavaju vožnju automobilom ili avionom jer su to situacije u kojima nekome od putnika ili njima samima može biti muka.

Emetofobija jeste strah da ćete povratiti ili da će neko oko vas povratiti.

Lako je zaključiti da život sa emetofobijom nije ni malo lak. Svakako poznato mi je to iz priča klijenata sa mog psihoterapijskog kauča. Ipak psihoterapija naravno da ima efikasna rešenja za borbu sa emetofobijom i ona se najčešće sastoji u postepenom tretmanu izlaganja ,VR psihoterapiji, vežbama disanja i mnogim drugim tehnikama. Pored psihoterapijskog tretmana postoji i psihijatrijski tretman koji takođe jeste efikasan. Osim psihoterapije koja jeste dosta efikasna iz mog dosadašnjeg iskustva sa emetofobijom , dobro je za svakoga ko pati od nje da se poveže sa drugim osobama koje takođe imaju ovaj problem ne bi li se osećali manje usamljenim. Utešno je i isceljujuće znati da niste sami i jedini koji pate od ovog problema.

psihoterapija Sindjic
Sa poštovanjem, psihoterapijsko savetovalište Sinđić.
Tel: 061 258 8274

										2 Comments				

KAKO NE ČINITI ZLOČINE PREMA SEBI ?

Danas mnogi pričaju o ljubavi prema sebi. Lako se može koncept ljubavi prema sebi zameniti za nešto narcistično, samoljubivo, sebično.Posebno ako ste žena.U našoj kulturi žene su nekako vekovima vaspitavane da brinu o svima drugima. Da brinu o muževima, deci, kući, porodici pre svega ,da trpe i da se žrtvuju za sve nabrojano. Ukoliko se dovoljno ne žrtvuju ili ne trpe dovoljno onda nisu dobre žene,majke nego nekakve sebične persone .Ova psihologija nametnutog samožtrtvovanja da bi nas okolina prihvatila kao dovoljno dobre žene je nešto što ne vodi nikakvoj dobrobiti. Naravno da ljubav prema sebi ne podrazumeva da ćete prestati voleti druge, prestati brinuti o svojoj deci,vezi ,braku ,kući i da ćete postati samoljubivi narcis. Međutim svakako znači da ćete prestati da precenjujete druge i ceniti sebe koliko i druge. Koliko ste ljudi videli u vezama i brakovima u kojima ih partner ne ceni, zanemaruje ,ignoriše ,vara i u kojima nisu poštovani ,a ostaju u tome?Ja sam ih videla mnogo .Verujem i vi samo se o tome ćuti. Jedan od razloga zašto ljudi žive tako jeste što mnogi od tih ljudi nisu naučili da praktikuju ljubav prema sebi i naučili su negde ,verovatno u ranom detinjstvu da ne veruju u sebe, da nisu dovoljno vredni i važni, da i ne zaslužuju bolje , da moraju da trpe i svakako da nisu krivi za načine na koji su u detinjstvu tretirani . Obično se neljubav prema sebi kasnije ogleda u tome da nas ni drugi, obično oni sa kojima obitavamo i živimo ne cene dovoljno. Mnogo je ljudi (više žena) bilo na mom psihoterapijskom kauču koje su u psihoterapiji otkrile koliko duboko ne vole sebe. Lagano su vežbale samoljubav i to je urodilo plodom po njihov razvoj , a i uticalo je na sam način na koji ih tretiraju drugi. Takve vežbe sprovode se kroz psihoterapijski proces ali ja neću sada ovde pisati o metodama tog rada ali hoću o generalnim načinima kako da počnete sebe voleti,a prestanete precenjivati druge.

Voleti sebe nije sebično.

Udahni duboko ,daj sebi jedan dobar zagrljaj sada i svakoga dana i počni da praktikuješ samoljubav.

1.On-ona te ne tretira dobro ? Zove te možda da se vidite samo onda kada njemu ili njoj odgovara? Naziva te ružnim imenima ? Zapostavlja te ?Koristi te? Vara te ? Možda je udata ili je oženjen ,a tebe poziva onda kada traži van tog braka svoju dozu samovrednovanja ? Zastani malo. Udahni duboko i razmisli. Da li je to mesto gde pripadaš? Da li je to mesto gde si voljena ili voljen ? Rekla bih pre da je to mesto gde si se zaglavio ili zaglavila jer možda nemaš dobro mišljenje o sebi . Toksični odnosi uništavaju naše samopoštovanje i samopouzdanje . Kada je samopouzdanje ionako malo i poljuljano uništiće se u lošem odnosu još brže i još više možda i nepovratno. Zato jedna od osnovnih zapovesti ljubavi prema sebi jeste napuštanje toksičnih odnosa. Ja znam da to nije lako ali veruj mi dok čitaš ovo da sam i ja nekada bila tamo.Nisam se tada bavila psihoterapijom, tek sam počela da se školujem za psihoterapeuta i psihoterapija me je odande i izvukla, odvela i spasila. Mene,moj duh,moju decu, moje zdravlje i ceo moj dotada već naizgled izgrađen život. Živela sam kao jako mlada u žiži toksičnog odnosa koji me je urušavao lošim tretiranjem, paničnim napadima, aritmijama i ko zna čime još. Odande sam otišla sa dva kofera i dva mala deteta .Od tada život mi je kreativan, ne patim više od aritmija, anksioznosti ,lošeg samopouzdanja ,deca su mi napredna i ono što sam od toga momenta za sebe i njih stvorila krvlju bih branila. Zato ,nemojte mi reći da je nemoguće. Teško jeste ,mi smo ljudi i vezujemo se za druge. Ponekad vremenom jednostavno shvatimo da smo se vezali nezdravo i da stradamo. Stradanje nije mesto gde želimo da budemo niti nam je sudbina namenila da stradamo. U onom momentu kada polako shvatamo da stradamo vreme je za odlučivanje. Da li ostajemo da stradamo ili krećemo dalje? To dalje sa početka boli vraški. Vrište ćelije u telu od bola ali kasnije pronalazimo mir, zdravlje ,novu ljubav ili zdravu samoću , zdrav identitet i otkrivamo trud, rad, snagu, kreativnost za koju smo sposobni , a i ne znamo da jesmo. Dok se nalazimo u toksičnoj vezi ili braku naše samopouzdanje se konstantno urušava i naravno da se plašimo da načinimo korak dalje, plašimo se da nećemo opstati ili uspeti sami i ponašamo se kao da van tog odnosa vreba neka zver koja će nas proždrati. Taj loš odnos postao je naše pogrešno sigurno mesto i mi smo pogrešno normalizovali takav život kao jedinu sredinu u kojoj je zapravo moguće opstati. Gledajući sve toksične odnose sa vremenske distance, nema klijenta koji mi nije rekao : ” Uopšte mi nije jasno kako sam mogao da ostajem u tome ,sada nisam više jasan sebi kako sam uopšte mogao-mogla da ne vidim koliko je za mene to bilo loše”. “Ne shvatam zašto sam se plašio-plašila da takav život napustim i zašto nisam u sebe tada verovao-verovala”. Naravno da je podrška terapeuta u to vreme jako značajna ,uostalom sama sam je imala i psihoterapija je u to vreme bila moj spasioc naravno uz prijatelje. Na moju sreću sada sam u stanju da tu istu podršku dajem drugima u sličnom problemu. Dakle ,prvi korak samoljubavi i brige o sebi je izlazak iz toksičnog odnosa.

2. Završite svaki dan govoreći sebi nešto stvarno pozitivno. Koliko ste se dobro snašli u nekoj teškoj situaciji, kako lepo danas izgledate,kako ste danas nekome bili recimo dobar prijatelj, dobar komšija, kako ste obavili dobar poslovni zadatak , kako ste spremili neko lepo jelo za veoma malo novca, kako ste naučili par reči stranog jezika ili bilo šta u čemu ste se pokazali dobri. Sve što će vas nasmejati.

3. Pokušajte da jedete zdravu hranu što je više moguće ,da unosite dovoljno tečnosti ,zdravog čaja, voća, povrća, kakaoa i drugih namirnica koje pozitivno utiču na zdravlje i raspoloženje. Što manje teške i masne hrane jedete osećaćete se živahniji i manje tromi.Vežbajte ali vežbanje nije za svakoga. Tačnije jeste ali je mnogim ljudima teško da se bave nekim težim i zahtevnim fizičkim aktivnostima .Ukoliko vam je to teško, šetnja bar 2 do 3 kilometra dnevno ili bar tri puta nedeljno ima sjajan uticaj na zdravlje i raspoloženje. Ja je recimo praktikujem uveče i to uz mobilni telefon, slušalice i edukativne psihoterapijske sadržaje koje slušam. Neko može slušati edukativne sadržaje o onome što ga interesuje npr. automobilima, može učiti strani jezik u toku šetnje uz pomoć you tube materijala . Možete slušati muziku. Ne zaboravimo da ritam muzike utiče na volju ,budi je i time postajemo više motivisani za druge aktivnosti i bolje raspoloženi. Muzika i ritam obzirom da bude volju jesu odlično sredstvo protiv depresivnih raspoloženja i odličan način za borbu protiv tromosti .

4.Okružite se ljudima koji vas vole ,poštuju i ukazuju vam pažnju. Zamolite ih ponekad da vas podsete ko ste i šta je to što kod vas smatraju kvalitetima.To nije sramota pitati. Imam koleginice koje često pitam i sama da mi kažu šta smatraju kod mene dobrim i kako im se čini moja životna situacija.Takođe ja isto činim za njih. Tako gradimo odnose podrške,odnose isceljenja i odnose u kojima se osećamo dobro. Svakome od nas nekad se životna situacija učini nedovoljno dobra, svako ponekad počne da sumnja u sebe. Kada vas drugi podseti na sve ono što imate, na sve ono u čemu ste dobri i na čemu trebate da se osećate zahvalno, kao da vas probudi iz te loše faze.

5.Potrošite taj deo novca na sebe . Majke često danas misle da nisu dovoljno dobre majke .Takve izjave često čujem na psihoterapijskom kauču čak iako mi je potpuno jasno da su to dovoljno dobre majke. U redu je ukoliko ste kupili sebi tu malu crvenu haljinu, maskaru i pojeli celu čokoladu sami ,a niste dali detetu tu čokoladu.Verujem da ste svoje dete već obezbedili, nahranili i obukli ali sasvim je u redu da ste i sebi kupili haljinu ili otišli na frizuru , a dete je tada dobilo jedno parče garderobe manje u gomili garderobe koju već ima. Niste tada loša majka nego ste majka koja misli na dete ali i na sebe. Ne dajte da vas unutrašnji kritizer u vama tada kritikuje i ućutkajte ga. A.M je npr. mislila da svaki put kada kupi gotovo jelo ,a ne pripremi ručak sama zbog umora da radi nešto strašno , neki zločin protiv porodice. M.K je smatrala da je užasno da ostavi decu povremeno majci na čuvanje da bi popila kafu sa prijateljicama iako je žudela da izgradi kakav, takav socijalni život. Ipak naučile su da sebi daju dozvolu da učine nešto za sebe i da ućutkaju kritizera u sebi.

Deca nisu propala niti gladovala kada sam sebi kupila tu lepu haljinu :-).

6. Dobro je naučiti da kažemo NE drugima i sebi. NE je potpuna rečenica. NE,ja ne želim da izađem sa tobom jer me tretiraš jako loše . NE, nemoj me zvati na sastanak samo onda kada je tebi dosadno. NE,nemoj me tretirati kao second hand robu i idi pravi dramu i tragediju od ljubavnog života nekom drugom. NE ja ne želim danas da pospremam nered po kući izigravajući robinju Isauru ali želim da ceo dan ne radim ništa i da gledam film. Zbog toga što povremeno ne želim da radim kućne poslove (zovem ih poslovi robinje Isaure) nisam loša domaćica. Zapravo jako lepo kuvam, onaj kome ja kuvam je srećnik i lepo uredjujem enterijer ali ne želim da to radim baš svakoga dana jer su ti ženski poslovi istovremeno i naporni. Moja koleginica V.J pravi najlepše pite na svetu ,samostalno mesi hleb i sve radi po receptima njene bake ali je naučila vremenom da svaki treći dan ne radi jednostavno ništa. Izoluje se, pije kafu, limunadu, nešto čita i ćuti .Ne želi tada da razgovara čak ni sa mnom i to je u redu. Uživa u tišini jer inače radi posao u kome je prisutno mnogo buke .Zbog toga neguje sebe na takav način, a i dalje mesi najlepše pite i kuva po receptu bake ali ukoliko to ne radi svakoga dana ona ne čini “zločin protiv porodice” kako je ranije mislila.

Nije učnila “zločin protiv porodice”, ali je demonstrirala nebrigu o sebi time što danas nije odmorila ne radeći ništa kada joj je odmor preko potreban.
Nije učnila “zločin protiv porodice”, ali je demonstrirala nebrigu o sebi time što danas nije odmorila ne radeći ništa kada joj je odmor preko potreban.

7.Oprosti sebi. Znate onu stvar koju ste napravili jednom (ili možda nekoliko puta) zbog koje ste se osećali loše, neugodno, stideli se? K.J npr. je u stanju pijanstva , pod dejstvom alkohola ,pogođena emocijama i u stanju ranjivosti bivšem dečku nakon raskida zvonila na vrata u sred noći moleći ga za oproštaj. On je otvorio i nazvao je ludom, a pri tome je unutra bila neka druga devojka. Jednostavno ona je samo loše i teško odreagovala na taj raskid. U redu je da odreagujemo loše na raskid veze. Dugo ju je mučio stid zbog toga i dugo joj je trebalo da oprosti sebi taj postupak. Ipak oprostila je sebi to vremenom i naučila da bolje reaguje na raskide jer je to očigledno veština na kojoj je trebalo da se radi. Mi smo ipak samo ljudi i činimo greške ponekada. Vreme je da to pustite. Ne možete promeniti stvari koje ste radili u prošlosti, ali možete kontrolisati svoju budućnost. Na to gledajte kao na iskustvo učenja i verujte u svoju sposobnost promene.

8.Nadjite svoj smisao i svoje strasti. Slikanje, pisanje, hobi, vožnja motora, kartinga ,šivenje, učenje jezika, bavljenje naukom, uzgoj voća i povrća u bašti…. Bilo šta u čemu ste dobri i budite tome posvećeni. Samopouzdanje raste onda kada se bavimo onim u čemu smo dobri. Ja upravo to radim. Bavim se svojom strašću. Psihoterapija je moja ogromna strast bilo to pisanje bloga, rad sa klijentima, tv i radio gostovanja na temu psihoterapije, učenje novih terapijskih tehnika….

Zašto psihoterapeuti postoje,ako ne da žive sa ogromnom strašću za psihoterapijom.

9.Samoljubav i briga o sebi nije laka. To je zapravo napor koji činimo za sebe svakoga dana. Mnoge od tih aktivnosti zahtevaju vreme i napor , dozvole koje dajemo samome sebi kao što su: dozvole za odmor, oproštaj ,dozvole da se ne žrtvujemo toliko mnogo samo za druge nego i za sebe. Ipak ona je jedini način da budemo u boljem kontaktu sa sobom i da budemo sebi dovoljno dobar roditelj. Bez svakoga zapravo možemo opstati ali bez sebe mi ne možemo. Ukoliko nismo u dobrom stanju manje smo sposobni da se borimo za sebe ,a da ne zaboravimo veliku istinu da UGLAVNOM NEĆE NIKO DOĆI DA NAS SPAŠAVA NEGO ČUVATI, NEGOVATI I SPAŠAVATI MORAMO NAJPRE SEBE SAMI.

psihoterapija Sindjic
Sa poštovanjem
psihoterapijsko savetovaliste Sinđić.
Tel: 061 258 8274

Leave a comment

DETE ,VRTIĆ I PREDŠKOLSKI PROGRAM

Dete od polaska u vrtić dobija mnoge koristi za svoj razvoj.

Kada se donosi odluka o tome da li je dete spremno za polazak u vrtić ili za pohađanje pripremnog predškolskog programa , uzrasna dob nije jedini odlučujući faktor. Budući da se svako dete razvija različitom brzinom, vaspitači ne mogu mahnuti čarobnim štapićem i reći kako su sva deca spremna u tipičnoj uzrasnoj dobi mada je najveći deo dece za uključivanje u kolektiv spremno u uzrastu od tri godine. Nekoliko je razvojnih područja na koja možete obratiti pažnju kada sagledate je li vaše dete spremno za boravak u kolektivu, bez obzira na „tipičnu“ predškolsku dob.

Obavlja li vaše dete nuždu u toalet?

1.Može li dete samostalno vršiti nuždu u toaletu? Mnoge predškolske ustanove imaju politiku “bez pelena” za decu predškolskog doba. Iako deca mogu povremeno imati nezgodu, pre početka predškolskog uzrasta bilo bi dobro dete ovome obučiti.Ukoliko se radi o deci koja imaju poteškoće ili kašnjenje u razvoju vrlo je moguće da ovu veštinu odlaska u toalet savladavaju puno kasnije od ostale dece pa je naravno potrebno o tome obavestiti vaspitače kao o specifičnosti vašeg deteta pre nego što se uključi u kolektiv.Vaspitač neće odbiti vaše dete niti mu zabraniti uključivanje u predškolski program ali će obratiti pažnju na to da vašem detetu npr češće ponudi odlazak u toalet.

Može li se vaše dete odvojiti od vas na neko vreme ?

2.Može li se dete uopšte odvojiti od roditelja? Sva deca vole prisustvo svoje mame ili svog tate, ali trebala bi se moći odvojiti od vas nekoliko sati bez potpunog pada u neprekidan plač, neutešnost ,napade besa . Deca koja prelaze iz okruženja dečjeg vrtića u predškolski program ili deca koja prelaze iz predškolskog programa u prvi razred osnovne škole obično uopšte nemaju problema s odvajanjem. Ona su već dobro adaptirana na odvajanje od roditelja upravo zahvaljujući pravovremenom polasku u vrtić ili predškolsku ustanovu.

Igra li se vaše dete sa drugom decom?


3.Igra li se vaše dete sa drugom decom? U predškolskom okruženju vaše dete morat će komunicirati sa drugom decom kako rečima koliko je u stanju tako i kroz pokret, gest ,mimiku , razmenu igračaka. Iako će s vremenom naučiti sve većoj veštini socijalne interakcije, deca predškolskog uzrasta trebala bi se moći sprijateljiti, deliti i sarađivati ​​bar na osnovnom nivou.

Spava li vaše dete predugo preko dana?

4. Da li vaše dete još uvek dugo spava preko dana? Predškolska ustanova zahteva određenu izdržljivost vašeg deteta. Mnogi programi pružaju kratko vreme za odmor i dnevnu dremku, ali ako detetu i dalje treba trosatna dremka trebalo bi ga navikavati da smanjuje vreme dnevnog dremanja.

Komunicira li vaše dete?

5.Može li vaše dete komunicirati? Potrudite se pomoći detetu da razvija veštine komunikacije . Ukoliko dete krene u predškolsku ustanovu ,a okolina ga ne može shvatiti, to će frustrirati vaše dete .Postoje opet deca sa poteškoćama u razvoju kod koje se govor javlja sa kašnjenjem. Važno je o tome obavestiti vaspitače kako bi isti što više pomogli detetu da se uklopi u sredinu gde ne može dovoljno dobro da se izrazi ili ga druga deca ne razumeju u potpunosti.Vaspitač je ovde važna figura koja će osigurati bolju adaptaciju.

Obavlja li vaše dete osnovne naloge?
Čuje li vaše dete?

6.Može li vaše dete slušati osnovne naloge? Svi znamo da trogodišnjaci i četverogodišnjaci nisu najbolji slušatelji, ali da bi se dete moglo što bolje adaptirati u predškolsko vaspitanje, ono bi trebalo biti u mogućnosti slušati i ispuniti osnovne naloge(uzmi,dodaj,ostavi tamo,pođi za mnom…).Naravno da postoje deca oštećenog sluha.Vaspitač bi morao biti upoznat sa problemima koje dete ima u sposobnosti da čuje kako bi omogućio što bolju adaptaciju deteta u grupu ukoliko ono ima probleme u domenu sluha.

PREDNOSTI UKLJUČIVANJA DETETA U VRTIĆ ILI U PRIPREMNI PREDŠKOLSKI PROGRAM:

1.Pruža strukturu. Deca nauče slediti dnevni ritam, režim , raspored dana i života van kuće.Uče kako poštovati osnovna pravila poput stavljanja igračaka na mesto nakon igre i mirnog sedenja u grupi za priču.Kroz život dete čeka uklapanje u mnoge ritmove i rasporede u različitim sredinama osim u porodičnoj.Školska sredina nosi takođe svoj ritam i raspored, studentska i radna sredina opet nose svoje ritmove i strukture.Osnova dobre prilagođenosti u novim sredinama postaviće se dakle upravo tokom pohađanja vrtića ili pripremnog predškolskog programa.
2.Podučava decu socijalnoj interakciji. Socijalna interakcija sa drugom decom i vaspitačima je jednako važna koliko i akademski razvoj. Predškolski programi počinju decu učiti ispravnom načinu interakcije sa vršnjacima pa i odraslim osobama koju nisu samo roditelji kao do sada nego nastavnici, vaspitači,kuvarice ,servirke i drugo osoblje u ustanovi.

3.Predškolski programi uče decu nezavisnosti. Deca kroz odvojenost od porodične sredine usvajaju sve veću sposobnost da brinu o sebi. Nemojte se stoga iznenaditi kada posle nekog vremena pohađanja predškolskog programa dete samostalno odlazi u toalet da opere ruke pre jela, da opere zube pre spavanja , želi ponekada da se igra samo u svojoj sobi , samostalno uzima i odlaže pribor za crtanje i tako dalje. Naravno da se nezavisnost razvija sve više u toku pohađanja predškolskog programa , a novostečene veštine dete počinje da upotrebljava i u kući ali i u drugim životnim situacijama kada su mu ove veštine potrebne. Znanja kao i veštine inače pokazuju tendenciju da se generalizuju. Dakle jednom dobro usvojena znanja i veštine prenose se i koriste u svim životnim situacijama kada nam zatrebaju.

4.Fizička aktivnost. S porastom gojaznosti kod dece predškolske dobi i kasnije, mnogi predškolski programi čine vežbanje delom svakodnevne rutine.Svakako da je ovo jedna od mera koje će uticati na prevenciju gojaznosti kod vašeg deteta.

5.Zdrava ishrana. Ne zaboravimo da za predškolske ustanove jelovnik sastavljaju nutricionisti. Povrće i voće, kuvana jela postaće vašem detetu svakog dana zdrav režim ishrane ukoliko je uključeno u vrtić ili predškolski program. Prekomerno konzumiranje slatkiša u predškolskim ustanovama ne dolazi u obzir i nije zastupljeno.Ne zaboravimo da roditelji danas zbog radnog vremena ne mogu baš uvek da se posvete pažljivom planiranju zdravih obroka ali zato predškolska ustanova to svakako da može i to svakoga dana.

Sa poštovanjem

Ivana Sinđić, diplomirani defektolog i sistemski porodični psihoterapeut

psihoterapija Sindjic

										Leave a comment				

RASKID I PRAVILO “BEZ KONTAKTA”

Svakako da je raskid veoma bolan. Klijenti ga često opisuju kao iskustvo koje je u nekoj meri i onesposobljavajuće. Teško je to iskustvo iz tog razloga što čovek doživljava gubitak nekog dela sebe. Kako sebe ? Zar nije gubitak nekog drugog ? Jeste naravno ali sve ono što smo ulagali u vezu i odnos sa drugom osobom, sav taj trud, libido, energija , vreme, osećanja , briga , nežnost učinio je da zapravo odnos sa drugom osobom postane psihički konstrukt koji jeste deo našeg bića. Veoma je teško pričati u terminima psiholoških konstrukata jer su nedodirljivi pa kao da im se umanjuje važnost. Međutim gubitak druge osobe jeste toliko bolan jer zapravo jedan deo našeg bića koji je do tada bio živ (kroz komuniciranje,susrete,pozive,brigu,intimnost ) umire.Nije mi uopšte čudno kada ljudi kažu : “imam osećaj kao da se raspadam” , “imam osećaj kao da ne mogu ovo preživeti “, “nisam ni za šta” , “kao da me boli celo telo” .Nije čudno da imaju nakon raskida osećaj i duševnog , a neretko i neodređenog fizičkog bola. Ne čudim se tome jer kako jedan deo nas umire ,naravno da mora da boli. Kada bi nam neko uklonio deo tela, bolelo bi nas ali bi lakše bilo odrediti zašto i gde nas boli. Kada nam neko amputira psihički konstrukt ,takođe boli ali drugi možda manje vrednuju intenzitet našeg bola ili njegov značaj jer taj psihički konstrukt nije deo fizičkog tela ali jeste deo našeg bića koje nije samo fizičko nego je i psihičko biće.Zbog toga , raskidi jako bole ali je dobra vest da i naše biće jeste proces koji se menja,zaceljuje,zarasta, regeneriše se, razvija i dobra vest je da će bol proći.Ta bol nakon raskida nije trajno stanje.

Prirodno je da nakon raskida emotivne veze osetimo tugu i bol. Ta osećanja je dobro prihvatiti kao prirodnu reakciju na gubitak voljene osobe ili reakciju na gubitak nekog odnosa sa drugom osobom koji je za nas bio značajan i živ odnos.

Postoji jedna dosta dobra tehnika koja ne samo da nama pomaže da što pre zacelimo nego obično deluje tako da nas partner potraži i pokuša sa nama izgladiti odnose , uneti u taj odnos neke promene ili obnoviti sa nama vezu. To pravilo zove se “pravilo bez kontakta “.Ova tehnika podrazumeva da : nema pozivanja partnera nakon raskida, nema slanja poruka, nema posmatranja njegovih društvenih mreža,nema razgovaranja sa njegovom ili njenom familijom, prijateljima,nema odgovaranja na njegove pozive ili poruke u trajanju od najmanje 30 dana ukoliko je vaš partner muškarac. Ukoliko je vaš bivši partner žena ,a ipak biste želeli da se pomirite ili da zajedno porazmislite o svemu na drugačiji način, onda je nekih 10 dana sasvim dovoljno.Muška i ženska psihologija se razlikuju tako da jednostavno na žene ovakav postupak ne bi delovao pozitivno. Pitate se zašto bih ja prekidala kontakte sa nekim koga volim i za koga brinem? Samo zbog toga što nismo više u vezi ? Pre svega, zbog toga što vas moljenje nekoga ,plakanje,opsesivno zvanje dovodi u poziciju da vas bivši partner doživljava očajnom osobom, preterano zahtevnom , nekontrolisanom i tako dalje.Muškarci posebno ne reaguju dobro na takve poteze i možete ih sa velikom verovatnoćom još više odbiti. Umesto toga , period bez kontakta vam je potreban kao period žalovanja, regeneracije, period učenja kako živeti ponovo bez tog značajnog drugog. Potreban vam je period iscelivanja i kako biste iskusili, osmislili svoj život bez partnera, vratili sebi sebe.Ukoliko kontakte ne prekinete ostavljate prostor u kome i dalje održavate vezanost za partnera na neki način i možete se osetiti zbunjeno. Može vam biti jako teško da krenete dalje,a vi morate dalje. Niko ne kaže da ne možete ponovo nakon nekog vremena razmotriti pomirenje ukoliko bivši partner pokaže interesovanje za vas. Međutim ukoliko vas je neko ostavio ili vi njega, znači da nešto nije bilo u redu i da morate probati da zacelite od negativnih osećanja . Neophodno je za vas da nastavite dalje na novi način i da date sebi šansu za oporavak.

Neće nas ništa koštati da u periodu nakon raskida primenimo neke od svetski poznatih tehnika kao što je to tehnika-bez kontakta.

Nemojmo moliti partnera da se pomirimo iako bi to najradije učinili. Ipak samopoštovanje ostavlja neku lepšu sliku čak iako nam je ono zapravo i poljuljano. Period bez kontakta partneru će dati prostor da iskusi kakav je život bez nas, odvojiće se od loših emocija nakon prekida, daćemo mu vremena da počnemo da mu nedostajemo. Obično muškarci dosta dobro reaguju na ovakve poteze žena jer ne zaboravimo da su muškarci iskonski lovci i da im se strašno počinje dopadati ono što nije više tako dostupno ili bolje reći uopšte nije dostupno , a u obliku je ženskog bića. Tako,kada nakon 30 dana pošaljete neku neobaveznu poruku (kako si?i sl) obično se jako obraduju i požele da vas učine dostupnim. Naravno da se sve ovo ne može generalizovati i da sve zavisi i od toga ima li među vama ljubavi još uvek ,zavisi od toga zbog čega ste se rastali i od još mnogo faktora u svakoj pojedinoj situaciji raskida.Ljudi se pitaju da li će možda tako zauvek udaljiti svog partnera od sebe , naljutiti ga jer se nisu javljali niti odgovarali na pozive, poruke ali obično ne biva tako. Obično se pojave ponovo interesovanje i čežnja posebno ukoliko je bivši partner muškarac.

Klijentkinja M.S.pitala me je : “Možeš li da mi objasniš , zbog čega svaki moj bivši partner postaje potpuno blesav za mnom onog momenta kada prestanem da se trudim, kada odlučim da je gotovo posle dugo vremena truda, posle preteranog ulaganja u odnos i samožrtvovanja za njegovu dobrobit ? Znaš ja se trudim bezgranično do jednog momenta kada mi postane dosta svega. Svane mi jutro , ponekad nakon više godina veze kada odlučim da je dosta toga da me ne tretira dobro. Odlučim da je dosta i da ne dobijam zauzvrat onoliko , koliko dajem muškarcu. Tog jutra kažem napokon šta me muči već dugo ,odem i prekinem kontakte kako bih se zalečila i nastavila dalje. Međutim oni kreću tog momenta da me traže , da postaju spremni na promenu i tako dalje. Zar je potrebno da meni prekipi i da prekinem kontakte kako bi oni postali svesni svog interesovanja za mene ? Zbog čega nisu svesni pre toga ?”

M.S.je neznajući da to radi primenjivala pravilo – bez kontakta i u svakom njenom slučaju ono je dovodilo do velikih promena u ponašanju partnera . Do tada su je partneri zapravo uzimali “zdravo za gotovo” jer je bila suviše dobra ,dostupna i požrtvovana u svakoj svojoj vezi. Svakako da je primeniti ovo pravilo ili mehanizam veoma teško. Klijenti obično kažu: teško je i kao da ću svaki momenat da posustenem. Teško jeste naravno ali zbog toga, nađite sebi podršku prijatelja ili terapeuta koji će vas svaki dan podsetiti da primenjujete pravilo- bez kontakta i da morate da se okrenete sebi. To je obično vrlo delotvorna podrška i pomaže vam da pregurate dan , a sa svakim novim danom postaje vam sve lakše jer vreme u svakoj situaciji gubitka jeste veliki saveznik.

Sa poštovanjem psihoterapijsko savetovalište Sinđić
Sa poštovanjem
Psihoterapijsko savetovalište Sinđić
tel:061 258 8274

3 Comments

ŠTA RADI DEFEKTOLOG ?

Postoje neka zanimanja za koje sam sigurna da važi jedno specifično pravilo. Da biste ih obavljali morate biti u načelu prvenstveno human čovek. Morate imati jako razvijenu empatiju ,saosećanje za druga ljudska bića ,morate posedovati vanserijsko strpljenje i nesebičnu želju da veliki deo života podredite drugome koji je zapravo dete ili čovek u nekoj nevolji ili potrebi . Sebičnosti , nestrpljenju i ” kratkom fitilju” u ovakvom zanimanju nema mesta ni najmanje ,a ponajviše mesta ima kvalitetnoj ljudskoj razmeni i nesebičnoj pomoći. Neophodno je da budete iskreno, iz dubine vašeg bića zainteresovani za drugo ljudsko biće i njegovu dobrobit. Morate dakle posedovati ili razviti jednu duboku uravnoteženost ,posvećenost, strpljivost ,a ljubavi će vam trebati u neograničenim količinama.

Defektolog je osoba koja pomaže deci da napreduju u svom razvoju koji je zbog nekih okolnosti usporen ili narušen. Defektolog je takođe osoba koja pomaže deci i ljudima koja su načinili neki prestup da se vrate u tokove ponašanja koji društvene norme nalažu.Fotografija je nastala iz direktnog rada u dnevnom boravku Neven koji raspolaže defektolozima svih profila, medicinskim osobljem, fizioterapeutima i drugim stručnjacima koji rade sa decom.

Defektologija jeste nauka koja ima različite grane. Tako defektolog može pomagati deci i ljudima čija su čula oštećena (čulo vida i sluha), defektolog može pomagati deci i ljudima čiji je motorni razvoj usporen ili oštećen (sporije prohodavanje deteta i njegov motorni razvoj u celini , teška pokretljivost,invaliditet i drugo ).Defektolog takođe može pomagati deci i odraslima čiji je mentalni razvoj na neki način usporen usled npr. autizma ,daunovog sindroma ,pervarzivnih problema u razvoju i slično. Defektolog takođe radi na razvoju govora kod dece kada razvoj govora kasni ili je nepravilan ,a takođe radi na ponovnom razvoju govora kod ljudi čiji je govor usled nekih moždanih oštećenja narušen .Defektolog radi i sa decom i ljudima koji su načinili neki prestup ili neko delo koje nije u skladu sa zakonom. Tada defektolog radi na tome da se deca i ljudi vrate u tokove ponašanja koje ih neće dovoditi u sukobe sa zakonom ponovo. Kod sve ove dece uz defektologa postoji šansa da se njihov razvoj unapredi , da se njihov govor unapredi , da nauče mnoge veštine koje će im život učiniti kvalitetnijim (npr .deca i ljudi oštećenog vida mogu naučiti da čitaju Brajevim pismom, osobe oštećenog sluha mogu naučiti znakovni jezik i tako dalje.)

Roditelji ,pitate se kada se sve možete obratiti defektologu ?

1,Kada je dete rođeno sa nekim faktorom rizika što znači da postoji mogućnost da njegov razvoj može biti otežan. Kada kod vašeg deteta postoji kašnjenje u motoričkom razvoju (dete kasnije prohodava, nespretno je, ne može držati pribor za jelo kada druga deca to već mogu ,ne uspeva da drži olovku kada druga deca istog uzrasta to već mogu i tako dalje .)

2.Kada je razvoj govora kod deteta usporen ili pokazuje neke probleme.

3.Kada je kod vašeg deteta ustanovljen autizam , sumnja na autizam ili na neki drugi pervarzivni problem u razvoju.

4.Kada dete ima problem sa čitanjem, pisanjem, držanjem i upotrebom nekih predmeta koji zahtevaju motoriku ruku i šake.

5.Kada vaše dete ima vidljivih teškoća da savlada nastavno gradivo.

6.Kada je kod vašeg deteta ustanovljen hiperkinetski sindrom ili drugi problemi sa pažnjom i koncentracijom.

7.Kada vaše dete ima oštećenje čula vida ili sluha.

8.Kada vače dete boluje od cerebralne paralize.

9.Kada je vaše dete rođeno sa Daunovim sindromom ili nekim drugim sindromom koji utiče na razvoj deteta.

10.Kada vaše dete ima probleme sa zakonom ,činjenjem prestupa i krivičnih dela.

Sa poštovanjem

Ivana Sinđić, dipl.Defektolog i sistemski porodični psihoterapeut.

Leave a comment

STRAH OD JAVNOG NASTUPA I VR PSIHOTERAPIJA

Strah od javnog nastupa je jedan od najčešćih ljudskih strahova

Strah od javnog nastupa je veoma čest. Postoje studenti sa veoma mnogo kvaliteta i znanja iz neke oblasti ali nisu u mogućnosti da iznesu svoje znanje pred publikom ako se to od njih zahteva ili iznose znanja ali sa teškoćama uz veliki nivo straha. Radije čine sve da izbegnu javni nastup i javnu prezentaciju zbog veoma visokog stepena anksioznosti i straha. Postoje i ljudi koji su veoma kvalitetni stručnjaci ,profesionalci i radnici ali strah od javnog nastupa ih dosta sprečava da svoja znanja izraze na nekim javnim skupovima, seminarima ili kongresima . Svakako da javni nastup doživljavamo kao neku situaciju u kojoj nas ostali procenjuju te zbog toga i strepimo od toga da nećemo biti procenjeni kao kvalitetni. Čitava ta procenjujuća situacija nam deluje zapravo preteće i radije bi je izbegli .Neki ljudi se zacrvene dok javno govore ,neki podrhtavaju u sebi , neki strahuju upravo zbog toga što misle da svi vide koliko se stide ili koliko im glas podrhtava. Neki se ljudi plaše da će doživeti paničan napad u toku javnog nastupa ,da će se onesvestiti ili paralisati . Dobra vest u svemu tome jeste jeste da postoje mnoge tehnike za prevazilaženje straha od javnog nastupa. Jedna od važnih stavki je da izlaganje javnom nastupu svaki put čini taj strah od javnog nastupa slabijim, podnošljivijim i sve više ga stavlja pod našu kontrolu. Terapija izlaganja ili SISTEMATSKA DESENZITIZACIJA jeste tehnika postepenog izlaganja onome čega se plašimo. Sistematska desenzitizacija sastoji se iz tri koraka:

1.Identifikujemo, raščlanimo i rangiramo na skali objekat ili situaciju koje se plašimo.

2.Učenje relaksacionih tehnika koje pomažu da se nosimo sa situacijom ili objektom straha.

3.Izlaganje objektima ili situacijama koje nas plaše postepeno sa pauzama u kojima se praktikuje tehnika relaksacije.

Svakako da izlaganje objektima ili situacijama kojih se plašimo vremenom dovodi do toga da smo se desenzitivisali na tu situaciju ili objekat. To ustvari znači da ne reagujemo više toliko silovito, burno i da možemo da se nosimo sa tom situacijom čak iako nam ona nikada ne postane sasvim prijantna. Obzirom da neke situacije koje su specifične nije zgodno uvek napraviti kao potpuno autentične ,virtuelna psihoterapija daje nam mogućnosti da proizvedemo neke situacije kao gotovo identične kao one realne po mnogo čemu. Na primer po zvuku,vizuelnoj slici ,a ako imamo dobru opremu onda i po mirisu.

Virtuelna psihoterapija daje dobre mogućnosti za prevazilaženje straha od javnog nastupa.

U programu koji ja za sada koristim moguće je odabrati situaciju javnog govora u kojoj bismo trebali da se nađemo. Moguće je odabrati recimo da li se nalazimo u situaciji odgovaranja za ispit koja nas prestravljuje, u situaciji intervjua za posao ili u situaciji javnog prezentiranja gde prezentator jesmo zapravo mi , pred svim tim ljudima. Napravila sam snimke ekrana kroz koje možete zavititi u program koji koristim u terapiji straha od javnog nastupa.

Snimak ekrana kroz virtuelne naočare-biramo situaciju ,intervju za posao ili veliki auditrijum pred kojim izlažemo.

Snimak ekrana kroz virtuelne naočare-biramo situaciju ,intervju za posao ili ispit .
Snimak ekrana kroz virtuelne naočare-biramo situaciju ,široki auditorijum.

Naravno da ovaj program zahteva od samog klijenta i da izlaže, govori, “javno” i nastupa.Virtuelna psihoterapija pruža mogućnost da se ova situacija doživi zaista intenzivno. Publika se pokreće,posmatra, ponešto ispituje ,aplaudira, a osoba može i snimiti svoj govor kako bi sebe kasnije doživela iz perpektive trećeg i nešto poboljšala ili promenila u čitavoj šemi svog ponašanja u ispitnim ili javnim situacijama. Ovde imamo primenjenu tehniku desenzitizacije u virtuelnom okruženju tako što omogućimo da se ljudsko biće nadje u situaciji koja je veoma slična onoj realnoj situaciji koju doživljava kao preteću. Svakako da će se strah od javnog nastupa pojaviti i u samoj VR psihoterapiji i psihoterapijskoj situaciji ali terapeut je tu da pomogne klijentu da se sve uspešnije nosi sa strahom i strepnjom.

Sa poštovanjem

Ivana Sinđić, dipl. defektolog i sistemski porodični psihoterapeut.

Leave a comment

TRETMAN SOCIJALNE ANKSIOZNOSTI

VR tehnologija je dosta uspešno korišćena u tretmanu socijalne anksioznosti i ostalih vrsta strahova i fobija.

Ljudska bića su socijalna bića. Neminovno ja da smo izloženi socijalnim situacijama. Ljudi sa socijalnom anksioznošću konstantno brinu da će se osramotiti u socijalnim situacijama. Često brinu i oko toga da li ih drugi posmatraju i da li će ih osuditi za njihove gestove ,ponašanje ili za ono što su rekli. Ponekada socijalna anksioznost se razvije do te mere da je na primer ,studentima jako teško da izvedu neku javnu prezentaciju u grupi ,neko pak izbegava da se druži zbog socijalne anksioznosti , neko zbog toga ne sme da priđe devojci , nekome je užasno teško da ode na intervju za posao i tako dalje. Neki ljudi pak odustaju od izlaska iz kuće uopšte, od odlaska na posao ,u prodavnicu i tako dalje. Zbog toga je sva stanja socijale anksioznosti , a i stanja drugih strahova ,fobija i slično važno tretirati.

Terapija izlaganja virtuelnoj realnosti pomaže ljudima da nauče da se nose sa situacijama kojih se plaše. Ljudi tada osećaju kao da su izloženi situacijama koje su za njih zastrašujuće ali sa mnogo više kontrole i uz terapeuta. Mogu pomoću virtuelne realnosti biti izloženi bilo čemu (zatvorenom prostoru,otvorenom prostoru,mraku,visini …) Za prevazilaženje socijalne anksioznosti važno je izlagati se publici koja nas posmatra i izlagati pred njom na primer neki seminarski rad ,predstavljati se i tako dalje. Tako strah vremenom biva sve slabijeg intenziteta i osoba uči kako da ga savlada. Naravno publika je virtuelna u toku psihoterapijskog tretmana. Ukoliko se javi strah koji je preteran u toku tretmana ,terapeut uvek može zaustaviti program. Ne tretiraju se ovim putem samo socijalni strahovi nego i mnogi drugi. Vremenom uz VR tehnike ,tehnike relaksacije ,tehnike disanja, promenu neadekvatnih uverenja o sebi i svetu osoba uči da prevaziđe svoj strah i kako da ga uspešno kontroliše .

Virtuela publika koja posmatra klijenta u toku tretmana,dok klijent obavlja javno izlaganje.
Sa poštovanjem psihoterapijsko savetovalište Sinđić
Sa poštovanjem,Psihoterapijsko savetovalište Sinđić
One Comment

OSLOBAĐANJE OD FOBIJA

Aerofobija (strah od letenja)
Aerofobija (strah od letenja)

Fobije su vrste snažnih iracionalnih strahova. Ne zahtevaju sve fobije tretman jer izbegavanje objekata ili situacija postaje sasvim dovoljan mehanizam odbrane . Kada fobija počinje da utiče na kvalitet života osobe onda tretman postaje neophodan. Na primer , neko mora zbog svoje profesije ili životnih okolnosti leteti avionom. Ukoliko zbog straha od letenja (aerofobija) to ne uspeva njegov kvalitet života je snižen. Ukoliko neko mora da često obavlja javna izlaganja ,prezentira na fakultetu ili poslu neki sadržaj ili ukoliko mora često da učestvuje u nekim diskusijama , postojanje razvijene socijalne fobije , straha od javnog izlaganja ili straha od crvenjenja pred drugima (eritrofobija) značajno će umanjiti kvalitet života ove osobe. Osoba obično orgnizuje život tako da izbegne ove situacije (uzima bolovanje, slobodan dan na dane kada treba da javno prezentira neki sadržaj na primer). Ipak ove situacije nije moguće stalno izbegavati pa je kvalitet života osobe snižen . Strah od povraćanja (emetofobija) , formira kod osobe konstantno izbegavajuće ponašanje ili oprez u društvu male dece (pa i sopstvene dece ) zbog straha od mogućnosti da se ne razboli od nekog stomačnog virusa koji su kod dece česti. Kada osoba sa emetofobijom postane roditelj nađe se u problemu obzirom da sebi postavlja pitanje kako će pomoći svom detetu kada bude bljuckalo nakon dojenja ili dohrane , kako će pružiti pomoć svom detetu kada oboli od nekog stomačnog virusa i tako dalje. Problem se dakle usložnjava jer osoba više ne veruje ni da je dovoljno dobar roditelj zbog svog problema. Nekim ljudima je veoma uznemirujuće dodirivanje sa drugima, rukovanje ,tapšanje po ramenu , a da ne govorim o ljubljenju i svemu onom što pripada ljubavnoj vezi (kirofobija i hapetofobija). Deca takođe mogu da razviju fobije. Neka deca se izuzetno plaše mraka ,pogotovo spavanja po mraku (niktofobija) ili se plaše zamišljenih demona kada padne mrak (demonofobija). Čine sve da bi izbegla noćni san , a nekada izbegavaju san uopšte što je za roditelje isto jako naporno jer remeti kvalitet i ritam života cele porodice. Neka deca čak izbegavaju školu jer imaju fobiju od škole ,a nekoj deci je nemoguće popraviti zube zbog straha od zubara (dentofobija). Postoji još mnogo drugih fobija osim nabrojanih.

Agorafobija ( strah od otvorenog prostora)

KAKO SE LEČE FOBIJE ? Tretman fobija najefikasniji je kada je je višedimenzionalan i uključuje : samopomoć, izlaganje objektu straha kako bi strah zapravo nestajao vremenom i ukoliko je neophodno -medikamente koje prepisuje neuropsihijatar.

DESENZITIZACIJA ILI TRETMAN IZLAGANJA objektu fobije je najbolji način da se fobija prevaziđe. Naravno kreće se prvo od zamišljanja objekta straha ,preko izlaganja klijenta slikama objekta straha do izlaganja klijenta video materijalu koji prikazuje objekat straha. Takođe korišćenje virtuelnih naočara je sjajan metod obzirom da se klijent oseća kao u realnosti. Čak i socijalne fobije mogu se prevazilaziti uz pomoć video materijala i virtuelnih naočara kroz koje će klijent biti izložen virtuelnoj publici pred kojom treba da izlaže neki sadržaj unutar seanse. Kod klaustrofobije (straha od zatvorenog prostora) primenjujemo vazdušaste džakove kojima simuliramo zatvoren prostor u kome se klijent nalazi. Kada god je izvodiv, krajnji korak tretmana fobije jeste odlazak sa klijentom u realnu situaciju koje se klijent plaši (odlazak u lift ili na otvoren prostor kod klaustro i agorafobije ,letenje avionom kod aerofobije ,penjanje na mesto sa većom visinom kod akrofobije ).Takođe desenzitizacija jeste tehnika veoma uspešno primenjiva i kod dece .Naravno da je tehnika desenzitizacije ili izlaganja neprijatna za klijenta jer se susreće upravo sa onim čega se najviše i plaši ( u zaštićenom okruženju i uz svog terapeuta) ali je i veoma efektna. Vremenom kroz tretman desenzitizacije osoba prestaje da se plaši situacije ili objekta kojeg se ranije užasavala .

Video materijali i virtuelne naočare su dobra sredstva u tretmanu fobija.

Sa poštovanjem , psihoterapijsko savetovalište Sinđić Tel: 061 258 8274

Leave a comment

KAKO SE BORIŠ SA DEPRESIJOM?

Depresija se može dogoditi svakome bez obzira na pol,uzrast,rasu,zdravstveno stanje…
DEPRESIJA SE MOŽE DOGODITI MENI I TEBI !!!

Depresija jeste vrlo ozbiljno stanje i tako je treba i doživljavati. Može završiti fatalno (suicid, samoubistvo) I zbog toga ukoliko neko od vama dragih osoba pokazuje znake depresije nemojte to zanemarivati i ozbiljno na to obratite pažnju. Nije svaka depresija fatalna i neće ni biti ali mi nikada ne znamo kako će se se ona razvijati i stoga je potrebno pratiti razvoj ili povlačenje njenih simptoma. Depresija nije isto što i tugovanje. Tugovanje ili žalovanje su normalne pojave usled nekih teških životnih situacija kao što su : razvod braka ,raskid ljubavne veze, gubitak posla, smrt bliske osobe ili člana porodice. Ovakvo tugovanje jeste proces koji prolazi spontano ili uz podršku prijatelja i bliskih ljudi nakon nekog vremena.

Depresija jeste različita od procesa tugovanja . Njeni okidači su slični ili isti kao oni koji izazivaju proces tugovanja. Može se javiti u svakom životnom dobu, a okidači su razni, od smrti bliske osobe, razvoda i gubitka posla do neupisivanja željene škole ili fakulteta, nezadovoljstva izgledom, svađe s prijateljem, preljube, uvrede…

Tri osnovna simptoma depresije su: depresivno raspoloženje i plačljivost , gubitak interesovanja i zadovoljstva, smanjenje opšte životne energije. Ostali simptomi su: strah, nemir, nesanica ili prekomerno spavanje, povlačenje u sebe,nedostatak apetita ili porast apetita, problemi u seksualnom funkcionisanju, slaba koncentracija,smanjeno samopoštovanje i osećanje krivice. Međutim da se ne bi orjentisali samo prema spisku simptoma ,uz dozvolu moje nekadašnje klijentkinje I.J opisaću kako je ona izgledala u svojoj najdepresivnijoj fazi te će vam možda biti lakše da prepoznate depresiju kod sebe ili drugoga. Naravno ispoljavanje neće biti isto kod svakoga ali korisno je iščitati bar jedan primer razvijene kliničke slike.

I.J je doživela ogroman emotivni gubitak i jednu vrstu traumatičnog događaja. Nakon toga počela je svako jutro da plače. Svaki dan na putu do posla preplakala bi ceo put od oko 30 minuta putovanja. Plač je bio sve uporniji toliko da nije više mogla da ga kontroliše pa je na poslu često sebe izolovala od kolega kako ne bi primetili da se nešto dešava. Puno je spavala u toku dana i to je bio neuspešan pokušaj bega od realnosti koja joj se činila besmislena. Svaki dan sve više joj se činilo da nema smisla više živeti do te mere da je pomišljala na suicid ali ga nije načinila. U grudima je osećala ogromnu tugu. Ta tuga je bila tolika da ju je zaista bolela kao realna fizička bol.Ona ju je nazivala i opisivala kao neku “čeličnu bol” koju bi volela da joj neko može iščupati iz grudi i olakšati joj njeno stanje.Na posletku počeli su je na čudan način pomalo boleti i mišići .Kao da su i mišići u njenim nogama postali isto medijator kroz koji prolazi zapravo duševna bol. Jedva je jela i smršala je oko 10- tak kilograma u roku od mesec dana. Kada je došla pod hitno sam je uputila mojoj predivnoj doktorki Lidiji Opalić ,neuropsihijatru.(http://www.posingidunum.rs/). Doktorka je uključila antidepresive i druge lekove ali tu se lečenje nije završilo. Koristile smo lekove i psihoterapiju ali i baš sve što je bilo moguće koristiti uz lekove.Sve što nam je osim psihijatrijskih i psihoterapijskih metoda dala i majka priroda. Sve to što utiče na lečenje depresije nabrojaću tako da ta sredstva svaki čitalac osim psihoterapije i lekova može koristiti da bi sebi ili svom bližnjem pomogao pri borbi sa depresijom. Koristile smo dakle :

1.LEKOVE .

Psihijatrija danas raspolaže mnogim lekovima protiv depresije.

2.PSIHOTERAPIJSKE TEHNIKE koje su bile usmerene na jačanje i korišćenje preostalih snaga ličnosti i menjanje zloslutnog pogleda na svet. Takođe , depresija u nekom porodičnom sistemu ima svoju svrhu ili funkciju postojanja i na tome se u psihoterapiji takođe radi u tretmanu depresije. (Na primer depresivna supruga može sasvim nesvesno privlačiti pažnju svoga distanciranog i preterano odsutnoga muža ali ta priča o funkciji nekog simptoma pa i depresivnog je sasvim kompleksna i o njoj ću u nekom od narednih tekstova.)

Psihoterapija danas takođe raspolaže mnogim tehnikama kojima pomaže pri lečenju depresije.

3.SUNCE. Tačnije sunčanje 30 do 45 minuta svakoga dana .Sunčeva svetlost aktivira oslobađanje serotonina , poznatog kao hormon sreće, zbog čega se vreme provedeno na otvorenom pokazalo itekako korisnim za podizanje raspoloženja. Pa sledeći put kada odete na sunčanje, znajte da niste tu samo zbog tena već i zbog mentalnog zdravlja.

Izlaganje suncu snažno pomaže u tretmanu depresije.

4.FIZIČKU AKTIVNOST. Nikome u depresiji nije do fizičke aktivnosti. Tako nije bilo ni I.J. Srećom imali smo i tehniku muzikoterapije. Tačnije obzirom da ritam muzike utiče direktno na volju kao psihičku funkciju nabavile smo za I.J male slušalice za telefon ,puštale bismo bržu muziku što bi uticalo na volju kod I.J i omogućilo joj da ipak krene svaki drugi dan na sporiju vožnju bicikla u večernjim satima.Time smo stimulisale proizvodnju endorfina i serotonina u njenom telu dodatno .

Fizička aktivnost snažno pomaže u tretmanu depresije.

5.FITOTERAPIJU, tačnije biljke. Koristile smo lekovite biljke kao dodatni stimulans.Mnogo je biljaka sa antidepresivnim svojsvima. U bašti svoje kuće uzgajam neke od njih na potpuno prirodan ,organski način bez prskanja raznim herbicidima. Protiv depresije I.J smo koristile svežu Lavandu za udisanje i solju čaja od Lavande dnevno.Takodje smo koristili i smešu Lavande ,Limunove trave i svežeg Origana svaki drugi dan u obliku čaja.Ne treba zapostaviti niti umanjiti značaj prirodne medicine .Svakako da su biljke moćno sredstvo ali kao dodatak psihijatrijskim i psihoterapijskim metodama. Neće se depresija lečiti biljkama ali će one svakako dodatno pomoći u lečenju.

I.J je svakako izašla iz depresivne epizode i sasvim je funkcionalna žena puna života.Psihijatrijske lekove je izbacila vremenom ali sport,sunce i biljke nije kao način brige o sebi.

Kada koristimo sve ono što je naučni pristup uz sve ono što nam je dostupno iz prirode prišli smo na sveobuhvatan način nezi i brizi jedne ljudske duše. Smatram da kompletan tretman depresije izvodimo tek korišćenjem svih navedenih činilaca u njenom tretmanu. Zapravo smo tek onda borci naoružani svim oružjem i veliki su izgledi da iz te borbe izađemo kao pobednici.

Sa poštovanjem, vaše psihoterapijsko savetovalište Sinđić. (tel: 061 258 8274)

Fitoterapija, korišćenje lekovitog bilja ,snažno pomaže tretmanu depresije.
(Naša organski uzgojena nana i Limunova trava. )
Fitoterapija, korišćenje lekovitog bilja ,snažno pomaže tretmanu depresije.
(Naš organski uzgojen Origano. )
Fitoterapija, korišćenje lekovitog bilja ,snažno pomaže tretmanu depresije.
(Naša organski uzgojena Žalfija. )

Fitoterapija, korišćenje lekovitog bilja ,snažno pomaže tretmanu depresije.
(Naša organski uzgojena Lavanda. )
Moj čaj od Lavande kao snažan prirodni antidepresiv.

Leave a comment

VELIKE TAJNE PSIHOTERAPIJSKIH SOBA

Psihoterapijsko savetovalište Sinđić -Alimpija Vasiljevića 39 
tel: 061 258 8274
Moja psihoterapijska soba
Psihoterapijsko savetovalište Sinđić -Alimpija Vasiljevića 39
tel: 061 258 8274

Prostori i sobe u kojima rade psihoterapeuti,psiholozi i psihijatri su veoma posebne prostorije. Ne moraju biti opremljene nikakvom posebnom opremom iako svaki terapeut unosi neku specifičnost. Moja je terapijska soba recimo ispunjena Lavandom jer je njen miris jedan od najjačih prirodnih antidepresiva , a i fitoterapija je snažna prirodna medicina. Međutim ne čini to terapijske sobe posebnima. Posebne su zato što u sebi kriju mnogo tajni. Najstrožije čuvaju najlepše i najstrašnije tajne drugih ljudi. Strogo čuvaju fantazme , strahove, želje , nade drugih. Sve te tajne su zaštićene etičkim kodeksom ćutanja …Međutim ,poneke mogu otkriti jer ne sadrže imena, prezimena niti ličnu priču ali otkrivaju neke značajne tajne koje mogu služiti ženama da bi bolje razumele muškarce.

Jedna od najvećih tajni moje terapijske sobe jesu muške suze. Svaki put kada ugledam muške suze tokom psihoterapije ja se ponašam kao da sam videla “sveti gral”. Obično zamolim ostale učesnike u terapiji ukoliko ih ima da tada ne pričamo i zahvaljujem se tom klijentu na tome što mi je ukazao čast i ogromno poverenje. Za mene je ogromna čast videti ranjivost i suze muškarca jer tačno znam da su vaspitani da budu jaki , ne plaču, izdrže i da ” budu muško”. To ne znači da muškarci nisu ranjivi ali znači da to prečesto moraju da kriju i to znači da je “biti muško” često veoma teško. Zato su za mene lično muške suze “sveti gral ” i mislim da ću uvek osećati strahopoštovanje kada ih ugledam . Terapijskoj sobi i ovoj profesiji sam zahvalna na tome što sam upoznala mnogo bliže osećajnost i mnoge principe funkcionisanja muškaraca, nego što bih to mogla samo iz svoje pozicije žene ili iz pozicije neke druge profesije.

Naša organski uzgojena Lavanda, jedan od najjačih prirodnih antidepresiva.
Naša organski uzgojena Lavanda, jedan od najjačih prirodnih antidepresiva.

Mnoge devojke zanima da li muškarce pogađa raskid, razvod ili gubitak partnera. Reći ću vam da pogađa i to često veoma mnogo. Onda kada se pitate drage moje , kako je mogao posle raskida (razvoda) da: izlazi sa drugarima ,banči ,pijanči, menja druge žene, bude besan, ljut,agresivan, viče ili vas vređa…. Tada je drage moje verovatno najviše patio. Međutim “biti muško” ne daje vam baš puno opcija. Ne daje vam opcije da zovete drugarice u sred noći i plačete sve dok ne prebolite. Ne daje vam baš te najvažnije opcije da drugi oko vas znaju koliko jako patite jer ste izgubili voljenu i da vas zato tetoše, maze, teše i podrže. Ne daje vam jer onda vi više “niste dovoljno muško”. Baš zbog toga muškarac demonstrira tugu ili patnju nakon raskida veze često kroz ona ponašanja koja su njemu kao muškarcu dozvoljena i neće ga učiniti manje muškarcem. To su često : ljutitost, bes, agresija kroz npr. svađu sa drugim muškarcima, ne tako retko promiskuitet, alkohol , psihoaktivne supstance ili veze na jedno veče (uglavnom bar nešto od nabrojanog).Tako često odaju utisak momka koji se na neki način i provodi i utisak svega osim patnje i tuge ,a istina je zapravo mnogo puta sasvim drugačija. Takođe zbog ovoga muškarci neretko pate i duže.Ženama je često lakše jer one koriste svu dostupnu socijalnu poršku pri raskidu ili razvodu : teše nas drugarice ,porodica, majka i mi ubrzo preboljevamo uz jako puno podrške. Zamislite da patite i da to retko kome možete reći .

Zbog toga ću se zauvek ponašati kao da sam videla “sveti gral” , svaki put kada vidim suze muškarca. To zapravo uglavnom znači da ima dovoljno poverenja da se oseća “dovoljno muškarcem” čak i onda kada je ranjiv ili pati ,a učili su ga od malena da mu ranjivost uglavnom ne pristaje. Znate, to su važni i na neki način “sveti” momenti.

psihoterapija Sindjic
Sa poštovanjem psihoterapijsko savetovalište Sinđić
Leave a comment

PSIHOTERAPIJA JE PUNO MOĆNIJA TEHNIKA OD RAZGOVORA

This image has an empty alt attribute; its file name is ja-1024x1018.jpg

Ko može biti psihoterapeut? Psihoterapeut se postaje time što se završi neki od fakulteta humanističke orjentacije (psihologija, defektologija, medicina, andragogija). Bez završenog primarnog fakulteta kao baze ne može se postati psihoterapeut.Nakon toga se završi opsežna praktična i teorijska edukacija iz određenog psihoterapijskog pravca u trajanju od četiri do pet godina.Ove edukacije podrazumevaju ozbiljna kako teorijska učenja iz psihoterapije tako i opsežan praktičan rad sa klijentima pod vođstvom edukatora i supervizora koji je već dokazan kao stručnjak u oblasti psihoterapije uglavnom i psihijatrije kao i psihologije.

This image has an empty alt attribute; its file name is emisija-1024x768.jpg
U jutarnjem programu sa mladom i talentovanom glumicom i tv voditeljkom Jovanom Radosavljević

Da li je psihoterapija običan razgovor?Obično se smatra da je psihoterapija razgovor i nekakvo “lečenje razgovorom”. Ona je puno više od toga jer su njeni efekti na mozak, moždane strukture i moždane procese naučno dokazani . Dokazano je čak da su njeni efekti na mozak, a time i na razmišljanje i ponašanje dugotrajniji nego efekat nekih lekova . Dugotrajni procesi psihoterapije menjaju način na koji osoba razmišlja, menja se njen pogled na sebe , na svet oko sebe, menjaju se neka neadekvatna i štetna uverenja i menja se stav i ponašanje osobe prema okolini ,redukuju se ili uklanjaju simptomi ukoliko ih ima , a čime osoba postže postiže korenite promene u mnogim aspektima svog života i to na bolje. Psihoterapija korisi govor kao sredstvo komunikacije pa se zato smatra da je to puki razgovor ali psihoterapija koristi i pokret, neverbalnu komunikaciju, gestove i ona koristi ceo taj međuljudski odnos između terapeuta i klijenta.U psihoterapiji dva čoveka su okrenuta jedan prema drugome ,licem u lice , a kroz taj odnos koji je pre svega kompletan i potpuno posvećen, empatičan, razumevajući i topao i kroz razne zadatke koje psihoterapeut daje klijentu da ih obavlja u periodu kada se ne viđaju , ličnost klijenta se sve više menja i oslobađa se simptoma.

Da li se i psihoterapeut menja kroz svoj rad sa drugima ?

Svaka osoba koju psihoterapeut susretne, a susretne ih puno u toku svog radnog veka jeste jedna unikantna, neponovljiva ličnost ,sasvim jedinstvena . Psihoterapeut nikada više neće sresti isto ljudsko biće jer su ljudi sasvim i potpuno univerzalni i veoma različiti da je čak fenomenalno posmatrati koliko svako ljudsko biće nosi neponovljivost. Svaka ličnost , što se da videti kroz psihoterapeutove oči, nosi kvalitete, snage, lepotu svog bića. Obično ona tih snaga nije u tom momentu svesna .Međutim psihoterapeut u tim susretima postaje sve više svestan snaga nečije ličnosti i polako, korak po korak aktivira osobu da svoje snage počinje da koristi. Psihoterapeut svakako od svake nove osobe sa kojom radi jako puno uči.Uči uvek o ljudima uopšte, može poželeti i potruditi se da implementira, razvije i kod sebe neke od snažnih i jakih osobina koje primeti u neke ličnosti.Mene je npr. jedna mlada studentkinja sa izuzetnim akademskim postignućima oduševljavala svojom disciplinovanošću i upornošću što se pokazalo kao snaga gotovo” nadljudska”. Ona ove svoje snage nije bila u potpunosti svesna , osvešćivala sam joj tu snagu sve više i više ali sam istovremeno se trudila da i ja kao ličnost pokušam da razvijem još veću upornost i disciplinu nalik njenoj .Imala je tu zaista visokokvalitetnu snagu koju sam prepoznala.

Da li je ići na psihoterapiju sramota ? Ne ali se još uvek negde smatra da je neko ko ide na psihoterapiju od nečega možda bolestan. To je potpuno pogrešno. Zdrava osoba oseti da gubi balans ili uočava da joj je teško da se sa nečim nosi sama. Taj “signal ” zapravo upućuje na zdrave uvide i na snagu ,dakle to nam govori da je osoba sposobna da uoči trenutan disbalans i da jasno uočava da želi da vrati svoj balans. To nam ukazuje na zdravlje. Neko ko je zaista izgubio kontakt sa realnošću ili sa sobom neće uopšte to primetiti i smatraće da njemu ne treba nikakva pomoć (često će misliti da svima drugima oko njega treba ali njemu ne) ali će okolina primetiti da mu je potrebna pomoć i tada će mu ona biti ukazana. U tome je velika razlika.

Sa poštovanjem psihoterapijsko savetovalište Sinđić

Sa poštovanjem
psihoterapijsko savetovalište Sinđić

Leave a comment

DA LI STE PRETERANO VEZANI ZA PARTNERA ILI PARTNERKU?

Svi danas pričaju o strahu od vezivanja, emotivno nedostupnim ljudima i tome slično. Pišem o tome i sama ali čini mi se da je opet fenomen preteranog vezivanja zapostavljen na uštrb prvog.Vidite,problematika ljubavnih odnosa je jako kompleksna i potrudiću se da sve fenomene sa kojima radim i koje sam susrela , a koje i izučavam opišem i da dam smernice kako čovek može da postupi. Zašto to radim? Pre svega zato što me psihoterapijski rad obavezuje da se konstantno bavim izučavanjem i radom sa ljudima i da konstantno budem aktivna i na svom blogu ili društvenim mrežama.

(Ako nešto volite i tome ste se dali onda radite konstantno i dovoljno ili prosto pustite drugima da rade ako umeju bolje od vas.)

Takođe uvidela sam da je za ljude najbolnije lečenje slomljenog srca, da im ljubavni problemi zadaju jako mnogo muke i da im je važno pomoći u tome. Treba napomenuti da je bol u ljubavi jaka kao i fizička bol i da ne treba govoriti u tim momentima : “ma prevaziđi to, zaboravi i tome slično jer to nije jednostavno uraditi kao što je reći.”

Na kraju krajeva imam i sama kao ljudsko biće neku ljubavnu istoriju i iskustvo i kada biste pogledali moje srce ,videli biste i na njemu dosta ožiljaka iz prošlosti.

Dakle u ljubavnim odnosima kako jako često savetujem ljude,posebno mlade neophodno je da zadržimo i svoj identitet, svoje prijatelje, svoj posao i svoj deo života, dobru sliku o sebi i svoje “ja vreme” naspram “mi vremena” i svega onog što radimo u dvoje . Kada to gubimo, gubimo sebe, a time stavljamo partnera u poziciju kontrole nad nama i na kraju krajeva postajemo nezanimljivi ,a nekad i ostavljeni jer bivamo ocenjeni kao preterano zahtevni, preterano” zakačujući”. Evo nekoliko osnovnih znakova da ste se preterano vezali za partnera ili partnerku :

1. Konstantno i preterano mu ili joj pišete sms, mail i tome slično.Naravno da sms komunikacija svakodnevno održava neki osećaj povezanosti,deljenja problema .Normalno je razmeniti nekoliko poruka dnevno kada ste u vezi.Problem nastaje onda kada osetite paniku ili krizu u periodu od par sati bez tekstualne komunikacije .Čak i kada znate da on ili ona radi.Takođe problem je vidljiv i kada ste anksiozni ako vam partner ili partnerka ne odgovori momentalno.Na primer neizdrživo vam je da 10 do 15 minuta ne dobijate odgovor.Možda najveći problem jeste kada niste u stanju da dovršite posao,učenje ili tome slično jer ste preokupirani da njoj ili njemu pišete. Ukoliko ste iskusili jednu ili sve ove pojave na dobrom ste putu da postenete opsesivno vezani ili možda to već jeste.

2.Odustajete od svojih potreba da udovoljite njegovim ili njenim (uglavnom ili čak konstantno).Normalno je da partneri vode računa o potrebama onog drugog ali ako ste vi stalno ta ili taj koji zadovoljava potrebe drugoga,a ne dobijate za uzvrat brigu stvari su neizbalansirane i osetićete se frustriranima pre ili kasnije. Na primer ,odustajete od ugovorenog viđanja sa koleginicom jer vam je partner rekao da nema planove za to veče. Radite sve da biste mu ili njoj udovoljili jako često čak iako znate da time povređujete ljude sa kojima ste se već dogovorili i nešto isplanirali i svesno prihvatate da budete neodgovorni prema drugima da biste udovoljili partneru ili partnerki. Razmislite kakvu sliku dajete o sebi drugima,ponašajući se na taj način ? Da li vam je jedino bitna slika koju partner o vama ima ?

3.Jako retko se “ne slažete” sa njim ili sa njom. Preterano želite da udovoljite i uglavnom radite ono što on ili ona želi ili u raspravi ne iznosite svoje mišljenje zato što nije u saglasnosti sa partnerovim. (Umesto da ustanete za sebe i kažete i stanete iza svog stava koji je različit od partnerovog ili partnerkinog).Na primer,uvek se viđate kod kuće jer partner to tako želi iako biste zapravo silno želeli izlazak u šetnju ili u pozorište ali ne želite da to kažete da ne bi došlo do neslaganja.Zapravo zdrav odnos traži sasvim suprotno. Zajedničko odlučivanje,razmenu stavova,mišljenja i razgovore o potrebama vas oboje.

4.Ne provodite više vreme sa svojim prijateljima i porodicom da biste bili sa njim ili njom.Da li vas prijatelji opominju da vas više ne viđaju? Važno je i za vas i za tu vezu da imate svako svoj deo socijalnog života. Viđanje sa vašim prijateljima i porodicom zapravo omogućava da imate i druge veze u životu koje su važne i negovane i da ne budete oslonjeni jedino i isključivo na partnersku vezu. To nije i ne sme postati jedina veza u vašem životu.

5.Više ne želite da radite bilo šta sami ili da idete bilo gde sami. Konstantno želite da radite sve zajedno sa partnerkom ili partnerom.Osećate se nekompletno bez partnera. Na primer, koleginice ili kolege vas zovu na roštilj i insistiraju da je to veče bez partnera ili partnerki. Vi odbijate iznova i iznova. Ne pričam o nekim povremenim slučajevima ukoliko su npr. ovakvi pozivi svako ili svako drugo veče.Međutim ukoliko je to jednom mesečno na dobrom ste putu da ste postali emocionalno zavisni od partnera ili partnerke.

6.Nemate svoj hobi ili ga imate ali zapostavljate ga i počinjete da se bavite njegovim hobijem. Šta ćete vi stalno na pecanju, slikanju, ako zapravo ne volite to ? Ne kažem,u redu je da se upoznate sa njegovim ili njenim hobijem ali ne biste trebali da postanete ekscesivan obožavalac gledanja fudbalskih utakmica ukoliko vi ne volite to, a samo zato što to podrazumeva da provodite vreme sa njim. Nije ok. prema sebi da postanete Kameleon samo zato što ste u vezi.

7.Konstatno ,svakog dana i više puta skenirate njene ili njegove društvene mreže,kada je bila na vajberu on line zadnji put i slično?

8.Konstantno tražite dokaze ljubavi i izjave ljubavi.Puno puta pitate “da li me voliš? Koliko ? Jesi li sigurna ? Jesi li siguran ? Konstantno tražite dodir, zagrljaj….?

Sve se ovo dešava zbog toga što kada preterano vezujući ljudi uđu u neki odnos ,oni imaju osećaj da je uvek taj odnos na tankoj klackalici,na korak od toga da se uruši te ga stalno proveravaju i bodre .Nesigurnost i strah od ostavljanja stoje iza ovakvih ponašanja.Da ne bude zabune , sasvim je normalno održavati neki nivo svakodnevne sms komunikacije ili poziva ali to treba razlikovati od preteranog pisanja i zvanja na svakih npr,pola sata ili sat.Normalno je upoznati partnerove ili partnerkine prijatelje i podružiti se sa njima ali je jako važno imati i svoj socijalni krug kolega,prijatelja ,porodice.Normalno je upoznati njen ili njegov hobi i pridružiti se ponekad. Normalno je da u vodimo računa o partnerovim potrebama ali je isto toliko važno da to od partnera dobijemo za uzvrat,a ne da budemo jedini koji vodi računa o ovom drugom.

Ukoliko vam se većina ovih nabrojanih stavki događa na jako ste dobrom putu da izgubite sebe u vezi. Time otvarate put da partneru postanete nezanimljivi i opterećujući i da pobegne od vas glavom bez obzira ili još gore da ostane sa vama ali da vas više ne vrednuje i ne ceni te da krene da vas tretira jako loše .Zapamtimo da smo u vezu ušli zbog onoga ko smo , a ne da bismo postali neko drugi. Ukoliko nemate sopstveni osećaj lične vrednosti ,nećete biti zadovoljni i nećete se osećati zadovoljno u vezi ma koliko ste lepi,uspešni ili bogati npr. Osećaj sigurnosti dolazi iz nas samih i drugi nam neće pomoći da se osećamo sigurno ,lepo i voljeno ako se bazično ne osećamo tako čak ni ako smo se preterano vezali i preterano vremena provodimo udovoljavajući partneru da bi nas voleo. Morate da iskreno zavolite sebe. Ovo ne znači da trebate da prekinete svaku vezu i aktivnost sa partnerom ali znači da umete da napravite neki balans u vezi ,da umete da kažete da i ne svom partneru i da umete da ustanete za sebe ,tražite zadovoljenje i svojih potreba i da umete da zatražite da budete ispoštovani ili tretirani na određeni način jer znate koliko dajete zauzvrat. Ovakva problematika se razrađuje ili dubokim radom na sebi ili psihoterapijom.

psihoterapija Sindjic.psihoterapija Zemun
Sa poštovanjem
psihoterapijsko savetovalište Sinđić

Leave a comment

ŠTA JE EDIPOV KOMPLEKS I ZAŠTO JE VAŽAN ZA LIČNOST MUŠKARCA?

Edipov kompleks
Edipov kompleks

Svako dete ,bez obzira da li je dečak ili devojčica prolazi u periodu od treće do šeste godine kroz jednu fazu psihoseksualnog razvoja koja u zdrave ličnosti završava time da se dete snažnije identifikuje sa roditeljem istog pola.

U ovom periodu zapravo dobijamo (ili ne dobijamo) bazične korene heteroseksualnosti ličnosti. Kompleks Edipa javlja se kod dečaka,a kod devojčica kompleks Elektre. Zašto se to zovu kompleksi?

Zbog toga što predstavljaju skup,više osećanja,više fantazama,više zadataka za malu ličnost deteta. Dakle komleks je ovde kompleks kao skupina nečega ,a ne nekakvo nužno zlo kako se u psihoterapiji i psihoanalizi ponekad smatraju kompleksi pa se kaže za nekoga da je iskompleksiran nižom vrednošću i tako dalje… Kompleks je dakle u psihoterapiji, više nečega, više osećanja, više ponašanja.

Šta se dešava sa dečakom u procesu Edipovog kompleksa? Dečak posebno shvata da mu je majka zapravo prvi objekat koji vole i za koga su emocionalno vezani. Dečak lagano počinje da biva svestan i svojih genitalija. Počinje da uviđa da postoje osobe koje su različitog pola. Zapravo shvata da su on i majka osobe različitog pola. Dakle za dečake su majke (ako ih imaju), prve osobe ženskog pola koje su objekti njihove ljubavi . Dečaci na ovom uzrastu pokazuju izraženu želju da budu stalno uz majku,neprestano traže pažnju, igru, negu i često pokazuju strah od odvajanja od majke. Međutim na scenu stupa otac. On iz vizure dečaka kvari situaciju. Uglavnom podsvesni procesi u tom periodu u glavi dečaka izgledaju ovako:

“Ko je on da meni uzima pažnju majke?”Ko je on da kvari moje i mamino vreme ? Zašto majka njemu pokazuje ljubav kada ja želim da ona samo meni pokazuje ljubav? “

“Ljubomoran sam na njega. Zavidim mu , besan sam na oca i želim da on nestane iz našeg života . Želim da ostanemo samo ja i mama.”

“Otac je ipak veliki i moćan. Ko zna šta bi mogao da mi uradi ukoliko bih mu se suprotstavljao i borio se sa njim za majku. Strepim od toga šta bi moglo da mi se dogodi jer ipak je on moćan.”

“Zato ja počinjem da želim da budem kao on. Da budem kao otac. Možda ne mogu da budem potpuno kao otac ali mogu biti barem kao moj otac. Majka ga voli. Onda mora da moj otac vredi . Ako budem kao otac majka će me voleti kao što voli i njega. Ja trebam da budem baš kao moj otac !”

Ovaj poslednji deo priče predstavlja zapravo zdravo razrešenje Edipovog kompleksa u psihoterapiji i psihoanalizi. Dečak lagano u psihološkom smislu identifikuje se sa ocem, gradi muške karakteristike, kopira oca i orjentiše se ka suprotnom polu, dakle ovde nam se nalazi bitan faktor za razvoj heteroseksualnog muškarca.

Šta se dešava kada Edipov kompleks nije razrešen na zdrav način? Razne su varijacije na temu ali može se dečak razviti u muškarca sa femininim, ženskim karakteristikama. U nekim slučajevima može se ovde tražiti koren homoseksualne orjentacije. Dečak se može razviti u muškarca koji je zauvek preterano vezan za mamu, lojalan i odan mami i u odraslom dobu. Dečak se može razviti u muškarca koji za partnerku traži ženu koja veoma mnogo podseća na majku .Uglavnom dečak se može razviti i u neurotičnu ličnost ,a i u ličnost koja nikada neće biti u stanju da preuzme ulogu supruga i oca u odraslom dobu.

Zašto dolazi do neadekvatnog razrešenja kompleksa Edipa? Zbog toga što se mati koja nema dovoljno ljubavi u braku može preterano fokusirati na sina i u tom ,pogrešnom odnosu tražiti zadovoljenje emocionalnih i psiholoških potreba.

Ko može pomoći da se kompleks Edipa razreši ka putu zdrave,nezavisne i heteroseksualne muške ličnosti? Otac, muž koji će zadovoljiti emocionalne i psihološke potrebe svoje supruge pa ova neće imati potrebe da preteran fokus stavlja na sina. Dakle opet je pažnja, ljubav ipak na kraju lek za sve pa tako i za kompleks Edipa.

psihoterapija Sindjic

Leave a comment