March 2022 – psihoterapija Sindjic

RASKID VEZE U PSIHOTERAPIJI

Ljudi se boje : smrti, bolesti, strahuju za egzistenciju i za dobrobit svoje dece ukoliko ih imaju. To su neki najčešći strahovi ali ljudi se veoma često plaše raskida ljubavne veze, a posebno razvoda.

Radeći kao psihoterapeut, razumela sam da se mi ljudi plašimo različitih događaja i da gajimo u sebi mnoge strahove -opravdane i neopravdane. O preteranom strahovanju možete čitati ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2022/03/12/anksioznost-i-psihoterapija/. Ljudi se boje : smrti, bolesti, strahuju za egzistenciju i za dobrobit svoje dece ukoliko ih imaju. To su neki najčešći strahovi ali ljudi se veoma često plaše raskida ljubavne veze, a posebno razvoda. Kada u ta dva poslednja straha malo dublje pogledamo, ljudi se zapravo ne plaše raskida ili razvoda samog po sebi nego se plaše bola koji bi usledio nakon toga. Plaše se: gubitka, napuštenosti i sopstvenog tugovanja. Plaše se da će ih boleti duša, a neki čak imaju osećaj da tako nešto uopšte ne bi preživeli ili da će ostati na neki način nakon raskida ljubavne veze dezorganizovani i nefunkcionalni. Kada razmišljam o tome da li duša postoji, rekla bih da sam u psihoterapiji sretala ljude sa dušom ali i one bez duše. Ne znam gde je duša, niti kako izgleda ali smatram da je ona nešto jako važno, nešto jako ranjivo i nešto jako zaceljivo. Oni bez duše su pak skoro neranjivi pa stoga i nezaceljivi . Njima slabo ima pomoći, a o ljudima čija je duša teško povredljiva i slabo zaceljiva možete čitati ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2022/01/03/psihopatija-ples-izmedu-sarma-i-neprilagodenosti/. Pitaju ljudi, kada se depresivna osoba žali da je boli duša, da li je stvarno boli? Odgovor je – da. Osećaj boli je stvarno fizički i obično opisan kao težak pritisak u grudima koji zapravo veoma boli i tera na plač iako je osoba pregledana od strane lekara i fizički je zdrava. Fizičko i psihičko je teško odvojivo i deo je jedne celine um-telo. To vidimo i kod raskida . Kod raskida sa voljenom osobom ljudi se takođe žale na osećaj ih boli duša i žale se na : emocije tuge, plač i na preterano razmišljanje o voljenoj osobi koju su izgubili ali nije emocija jedina koja prati raskid . Najčešće ljudi gube apetit i mršave ili preterano jedu pa se ugoje, neko čak oseća mučninu pri unosu hrane pa i povraća , neko ne može da spava noćima, neko se jako teško koncentriše na bilo kakvu aktivnost i sve u svemu neke potpuno fizičke funkcije kao što su apetit ili san pokazuju promene. Doživljaj raskida je zapravo najčešće sveprožimajući i prepliće se u svojim osećajnim ali i telesnim simptomima. Raskid sa voljenom osobom telesno i osećajno boli jer su telo i um celina.

Doživljaj raskida je zapravo najčešće sveprožimajući i prepliće se u svojim osećajnim ali i telesnim simptomima. Raskid sa voljenom osobom telesno i osećajno boli jer su telo i um celina.

Raskid ljubavne veze je priča o gubitku. Svaka veza jeste ulaganje. Kada pogledaš unazad, uložio si u nju: osećanja , pažnju , trud, vreme pa i novac. Razmišljao si ili si razmišljala o zajedničkoj romantičnoj budućnosti, možda i o braku i deci. Kada su ljudi u bliskim odnosima, njihovo ja se isprepliće sa jastvom partnera. Počinjemo razmišljati o romantičnom partneru kao o delu sebe – brkajući naše osobine sa partnerovim osobinama, naša sećanja sa partnerovim sećanjima i naš identitet s partnerovim identitetom. Ovo može u vezi biti pozitivna strana jer ukazuje na bliskost ali….. to takođe znači da kada se veza završi, gubitak romantičnog partnera može do neke mere, uzrokovati osećaj gubitka sebe. Što ljudi više osećaju da rastu u toj bliskosti tokom veze, veća je verovatnoća da će doživeti udarac na svoju sliku o sebi nakon prekida. Zbog toga priča o raskidu ljubavne veze jeste priča o gubitku. Kada gradite kuću ulažete : vreme ,novac, trud i osećanja , a takođe projektujete i zamišljate kako ćete u budućnosti vi ili neko vama drag živeti srećno u njoj . Ukoliko bi vam neko srušio tu kuću bili biste jako pogođeni jer ste izgubili ne samo kuću nego čitav taj ulog. Isto je i kod raskida. Žalimo, ne samo za voljenom osobom nego i za ulogom :osećanja, pažnje ,truda,vremena , novca, nade u zajedničku budućnost. Takođe čini nam se da je skoro nemoguće odvezati se i raspetljati se od nekoga sa kim smo se ispreplitali . Imamo osećaj da nas duša boli, a neretko su mi se ljudi žalili na taj osećaj ne samo emocionalne nego i sasvim fizičke boli duše-negde u grudima .

Istina je da se u životu od emocionalne boli ne možemo vakcinisati . Ne postoji način, a tako bismo silno svi to želeli. Neko tu bol pokušava anestezirati: alkoholom, kokainom, promiskuitetom , zloupotrebom lekova za smirenje ali to nije način. Tako ćemo samo postati još bolesniji nego što smo bili na početku. Reći ću svima koji čitate sve ono što govorim svojim klijentima koji dolaze u dubokoj patnji zbog gubitka ljubavne veze. Tuga je neophodna. Da tuga nije neophodna ne bi postojala u našoj mogućnosti da je osetimo. Tuga koju nakon raskida osećamo jeste početak procesa žalovanja . Proces žalovanja jeste ustvari snaga . Snaga našeg psihološkog aparata da se odveže od objekta ljubavi u koji smo ulagali svoju životnu i seksualnu energiju. Kako smo sa ushićenjem samo vezali tu energiju za nekoga -ako se sećate neke od svojih prošlih ljubavi. Eto to vam je dokaz da ste sposobni da volite i to je dobro. Čovek nesposoban da voli je na neki način osakaćen pa budite srećni što bar znate da možete i umete voleti. Međutim kada nas neko ostavlja ili mi ostavljamo, ne bi bilo zdravo da ne budemo u mogućnosti da se ikada odvežemo od te osobe. Ostali bi onda trajno zaglavljeni u ljubavi ka nekome ko nas više ne želi ili sa kim nam ne ide. Zato je ta tuga – žalovanje za onim koga smo voleli nešto što je zapravo sasvim zdravo. Proces žalovanja proći će kroz više faza i na kraju -bićete dobro . Poslednja faza procesa žalovanja jeste prihvatanje. Prihvatanje realnosti takve kakva ona jeste, a to je realnost bez voljene osobe. Tek tada , naša se životna energija i naš libido vratio u nas same i mi tada možemo zavoleti ponovo. Zato se ne bojte tuge nakon raskida jer je njena svrha preboljevanje . Naravno da postoje i komplikovana žalovanja, to su ona koja ne prolaze predugo ali ona su ređa, zasebna su tema i o njima u narednom nekom tekstu.

**Ne bojte se tuge nakon raskida, pustite je da odradi svoj posao za koji je stvorena i ipak na kraju- bićete dobro.**

U psihoterapiji mnogi su me ljudi pitali u tom akutnom stanju tuge nakon raskida da li će oni ostati tako dezorganizovani i tužni zauvek? Odgovarala sam da je zapravo većina ljudi ove planete prošla kroz neki period života kada su bili ostavljeni ili kada su sami ostavili voljenu osobu iz nekog razloga. Kada bi mi ljudi bili nesposobni za preboljevanje raskida onda bi zapravo većina ljudi ove planete hodala unaokolo: uplakana, tužna i dezorganizovana . Ne bi bilo dovoljno funkcionalnih ljudi da rade ili da npr. gaje decu . Išli bismo unaokolo: tužni, nekoncentrisani, plačni i očajni. Tako da pomisao da se može ostati takav nije previše verovatna.

Takođe kada bih tebi dragi čitaoče sada uputila jednu molbu , zapitaj se da li bi mogao da je ispuniš? Npr. pretpostavimo da imaš sada oko 30 ili 40 godina i ostavila te je voljena osoba. Ja bih te zamolila da patiš za njom svom silinom do svojih 65 ili 70 godina te da se sretnemo tada da porazgovaramo o tome da li si uspeo u tome da i dalje budeš podjednako tužan kao pre dve decenije? Rekla bih da to nije moguće i da bi se tada sreli te bi verovatno pričali o nekoj sasvim novoj osobi koju si zavoleo i sa kojom si srećno ostario. Ne bojte se tuge nakon raskida, pustite je da odradi svoj posao za koji je stvorena i ipak na kraju- bićete dobro. Moj video na ovu temu možete pogledati na linku :https://youtu.be/vDN0DT0auOE.

Sa poštovanjem,
Ivana Sinđić
Dipl.Defektolog ,nacionalno i evropski sertifikovan psihoterapeut.
Tel : 061/ 258- 82-74

ANKSIOZNOST I PSIHOTERAPIJA

Veoma je teško i naporno biti anksiozan. Anksioznost je osećaj straha ili strepnje povodom onoga što dolazi . Prvi dan škole, odlazak na razgovor za posao ili držanje javnog govora mogu uzrokovati da se većina ljudi oseća uplašeno i nervozno. Ako su vaši osećaji teskobe ekstremni, traju duže od šest mjeseci i ometaju vam život, možda imate anksiozni poremećaj. Anksioznost zahvata i misli ali i telo . Psihoterapija anksioznosti koncentriše se na misli , na telo ali i na funkciju anksioznosti koju ona ima u porodičnom ili bračnom sistemu . Lečenje anksioznosti je kompleksno i najčešće podrazumeva uključivanje psihijatrijskih lekova i psihoterapije.

Kada u svom psihoterapijskom radu pitam ljude koji pate od anksioznosti kakve su im misli i kako se osećaju u svom telu najčešće to opisuju ovako : “Od ranog jutra strepim da će nešto poći po zlu . Strepim npr. za zdravlje , za zdravlje dece , plašim se unapred da neću moći da postignem sve što me u toku dana očekuje od obaveza , strepim od budućnosti , a plašim se toliko da ponekad ne znam ni čega . Možda i svega. U mom telu nije prijatno . Posebno ujutru . Teško udišem vazduh pa sedim pored otvorenog prozora sa čašom vode koju ispijam i nekako na taj način dolazim k sebi. Budim se sa nekakvim naletom žmaraca u telu . Jako neprijatnim žmarcima koji su u stvari kao neki žmarci straha koji mi zahvataju ruke i noge. Trne mi i vilica ili ponekad ruke , a u grudima me steže i imam osećaj da mi preskače srce iako je kardiolog rekao da je sve u redu sa srcem. Ponekad osećam da su mi noge kao od olova zbog te silne strepnje. Kada moram da obavim neku prezentaciju ili odem na ispit osećam se kao da idem na klanje , a često danima pre toga imam i probleme sa češćim odlascima u toalet kao da mi i stomak reaguje na taj strah . Zbog toga sam često lagao da sam bolestan taj dan samo da ne moram da se pojavim pred masom ljudi na prezentaciji ili na ispitu. ” Kao što vidimo iz priloženog , daleko od toga da je anksioznost samo problem strepećih misli nego je ona i telesni problem . Tako u radu sa anksioznosću u psihoterapiji ne možemo isključiti rad na opuštanju tela . Ni pod tačkom razno . Lekovi za anksioznost koje prepisuje psihijatar jesu delotvorni sasvim sigurno i ne treba ih izbegavati ali u kombinaciji sa psihoterapijom dobija se rezultat.

Lekovi za anksioznost koje prepisuje psihijatar jesu delotvorni sasvim sigurno i ne treba ih izbegavati ali u kombinaciji sa psihoterapijom dobija se rezultat.

Zašto je anksioznost i telesni problem ? Zbog toga što svaka emocija ima svoju neurobiološku podlogu . Um , osećanja i telo ne možemo odvojiti jer je to jedan povezan sistem. Kada ste anksiozni , osećate strepnju i strah iako opasnosti oko vas nema. Međutim , telo se ponaša kao da opasnost vreba svakog časa. Dakle , kortizol, adrenalin i ostale supstance koje se u našem organizmu stvaraju kada smo u opasnosti ili kada se pripremamo za borbu sa opasnošću stvaraju se u telu i kada smo anksiozni . Krčkate se u sopstvenom adrenalinu i kortizolu . Zatim , svi naši organi su u nekim opnama i fascijama .Bez opni (fascija) , mi bismo bili poput pudinga . Srce ima opnu , mišići imaju opnu …sve u telu ima neke opne ili fascije. Kada ste anksiozni usled lučenja supstanci koje se stvaraju kao odgovor na opasnost , te fascije u telu se stežu . Zato su anksiozni ljudi u jednom telesnom grču , zato ne mogu da udahnu , zato osećaju grč u stomaku , olovne noge , knedlu u grlu i tako dalje. Telo je zapravo u grču i stanju povišene budnosti kao da se sprema za borbu ili beg od opasnosti, a opasnosti ni na vidiku i u tome je teškoća anksioznog stanja. Osim što u psihoterapiji radimo na strepećim mislima koje su nevoljne , radimo i od tela ka mislima i čitavom organizmu . Progresivna mišićna relaksacija , rad na disanju , na opuštanju mišića u telu , na opuštanju čula u psihoterapiji deluje povratno na naše misli , na nervni sistem i time se smanjuje stvaranje istih tih supstanci stresa u organizmu i čoveku biva puno lakše . Dakle od misli ka telu , od tela ka mislima -jeste dobra psihoterapija anksioznosti . Još ako je psihijatar uključio lekove na pravom smo putu do postizanja većeg telesnog i umnog smirenja osobe koja pati od anksioznosti.

Ona zahvata misli , telo ali i porodični sistem tako da je psihoterapija dužna da uključi sve ove tri oblasti kako bi došlo do smanjivanja ili još bolje do potpunog nestajanja simptoma.

Kako to anksioznost ima neku funkciju u porodičnom ili bračnom sistemu kao što sam napomenula na početku teksta ? Dajana je bila visoko anksiozna i njena se anksioznost komplikovala paničnim napadima , uglavnom kada bi napolju šetala svoje trogodišnje dete . Suprug je često radio , a Dajana se od rođenja deteta osećala kao roditelj koji je bez podrške u tom braku. Suprug bi odlazio rano , dolazio kući kasno sa posla , a Dajana je brinula o detetu potpuno sama. Anksioznost je postajala sve gora , strahovala je čak i da prošeta dete napolju jer bi ponekad napolju dobijala panične napade ,zujalo joj je u ušima i imala je osećaj gušenja ,a jednom je čak došlo dotle da je od siline straha sela u travu u neki obližnji kanal pored puta i dete je sa njom bilo u tom kanalu , srećom bili su bezbedni u travi tog plitkog kanala . Kada bi dobijala te velike napade anksioznosti sve češće bi zvala supruga u pomoć te je on tad izlazio sa posla da je vodi u hitnu pomoć gde bi joj obično davali neki anksiolitik . Anksiozna simptomatologija sve češće se pojavljivala i uveče pa nije mogla sama da okupa dete te bi zvala supruga da dođe sa posla jer se ne oseća dobro . Svakako da je ova anksioznost kod supruga izazivala osećaj krivice što nije sa njom pa bi on sve češće uveče ranije dolazio kući . Dakle , jasno je da je anksioznost u ovom slučaju imala funkciju u porodičnom sistemu , a to je da se distancirani suprug koji se previše posvetio poslu od kada se dete rodilo ponovo priključi u ulogu supružnika i roditelja . Ne zaboravimo da kada je majka anksiozna , dete strepi takođe jer oseća i vidi strepnju majke tako da i ono može izrastati kao anksiozno dete i sutra postati anksiozni odrasli ali o tome u nekom od narednih tekstova. U njihovom slučaju , anksioznost se našla i u bračnoj terapiji na mom psihoterapijskom kauču . Imali smo puno uspeha. Više o bračnoj terapji možete čitati ovde : http://psihoterapijasindjic.com/2022/02/15/zasto-bracna-terapija-uci-da-ljubav-nije-dovoljna-za-bracnu-srecu/ , ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2020/12/14/neverstvo-i-bracna-terapija/ i ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2021/05/27/ciljevi-terapije-neverstva/.Nadam se da sam u ovom tekstu objasnila kompleksnost anksioznosti . Ona zahvata misli , telo ali i porodični sistem tako da je psihoterapija dužna da uključi sve ove tri oblasti kako bi došlo do smanjivanja ili još bolje do potpunog nestajanja simptoma.

Anksioznost zahvata i misli ali i telo . Psihoterapija anksioznosti koncentriše se na misli , na telo ali i na funkciju anksioznosti koju ona ima u porodičnom ili bračnom sistemu .

VEŽBA 1

Jedna mala vežba može vam pomoći kada osetite veliki nalet anksioznosti. Recite gde se nalazite , nabrojte tri predmeta oko sebe , nabrojte tri dela tela i nabrojte tri mirisa koja osećate . Ukoliko imate problema sa anksioznošću i ukoliko ona ometa vaš život , vidimo se na psihoterapiji .

VEŽBA 2

Zadužite svog bliskog prijatelja da vam bude podrška kada anksioznost postane neizdrživa. Objasniću na mom primeru kako vam prijatelj može biti podrška u naletu anksioznih misli. Imam kumu koju obožavam. Kada ona dobije nalet neizdrživih anksioznih misli koje su usmerene uglavnom na to da će njen posao propasti i da će ona postati prosjak , pozove me. Tada joj objasnim da su to misli koje su anksiozne i da to nije istina . Objasnim joj da taj posao postoji već 50. godina , da se ona jako trudi oko posla i da ne vidim nikakvu naznaku propasti na putu (što i mislim). Ona zatraži da joj par puta ponovim kako su to misli koje su čisto anksiozne i neistinite i to joj jako pomaže . Zamolite i vi prijatelja da vam pojasni kako su vaše misli anksiozne i da opasnost nije na vidiku .Imajte dogovor sa njim da ga pozovete kad god osetite nalet jako strepećih misli.

TRAUMATSKO VEZIVANJE I PSIHOTERAPIJA

Traumatsko vezivanje je psihološki odgovor na zlostavljanje . On podrazumeva da zlostavljana osoba razvije nezdravu vezu prema svom sopstvenom zlostavljaču.

Sećam je se jako dobro . Kao juče da je bilo . Sećam se i njenih suza u kojima je na svakoj psihoterapijskoj seansi grcala . Pola godine, bez preskoka, svaki put. Ni antidepresivi nisu odagnavali tugu. Sećam se i kako je ponekada teško disala zbog anksioznosti. Jer anksioznost je takva, čini da ponekada ne možete da udahnete dobro. Sećam se i kako bi ponekad dobila panični napad i bez obzira na to što je bila na terapiji anksioliticima pa smo primenjivali metode telesne psihoterapije i vežbale disanje dok se ne smiri. Sećam se tih nežnih očiju, ljupkog pogleda željnog razumevanja i podrške, dobronamerne duše i tog vapaja za pomoć. Volela ga je iako on to nije zaslužio. Volela ga je iako ju je nazivao raznim pogrdnim imenima skoro svakoga dana. Volela ga je iako mu je bila za sve kriva i nedovoljno dobra. Volela ga je iako ju je varao i ponižavao godinama. Ponekad bi ipak prema njoj bio izrazito dobar i nežan danima i to ju je čvrsto držalo u ovom odnosu čije sam lance snažno želela da pokidam. Golim rukama. Ponekad bi me pitala : “Ivana, da li sam ja luda jer ga volim iako me ti osnažuješ da ga ostavim ? Ivana, da li sam luda što mi teško ide da ga napustim i pored ovoga što mi on radi ? Ukoliko si dobar psihoterapeut ti ćeš mi reći da sam luda i nećeš me štedeti.” Večiti prekorivi i prezrivi ljubopitljivi pogledi koji se pitaju samo jedno – zašto ga pobogu ne ostavi, bili su svuda u njenom okruženju što je samo pojačavalo već preovladavajući osećaj krivice i anksiozne osećaje gušenja svakog jutra. Evo, daću im odgovor na to pitanje zašto ga nije ostavila, barem ne tako brzo kako društvo očekuje.

Osoba koja doživljava zlostavljanje može razviti saosećanje, naklonost, simpatiju, osećanje zaljubljenosti ili ljubavi prema nasilnoj osobi.

Traumatsko vezivanje je psihološki odgovor na zlostavljanje . On podrazumeva da zlostavljana osoba razvije nezdravu vezu prema svom sopstvenom zlostavljaču. Osoba koja doživljava zlostavljanje može razviti saosećanje, naklonost, simpatiju, osećanje zaljubljenosti ili ljubavi prema nasilnoj osobi. To postaje pojačano ponavljanim ciklusima zlostavljanja, nakon čega sledi osećanje kajanja, periodi ispunjeni romantikom i nečim što snažno podseća na ljubav i tako u krug. Ovakvo traumatsko vezivanje ne razvijaju svi koji su u nekoj vrsti nasilne ili toksične veze. Štokholmski sindrom je jedna vrsta traumatskog vezivanja mada se ovaj izraz koristi za žene koje su žrtve otmice, torture ili trgovine ljudima i razvijaju slična osećanja prema svom otmičaru i zlostavljaču . Međutim, slična dinamika može se pojaviti i u drugim nasilnim vezama. Traumatska vezivanja su rezultat zapravo nezdravog stila povezivanja koji je postojao u pojedinaca i pre nego što su stupili u nasilnu vezu sa nekim. Mi ljudi još kao bebe predodređeni smo da se vežemo za objekte nege, da bismo preživeli. Beba ne može preživeti bez nekoga ko je neguje i ljudsko biće je zavisno od drugih lica mnogo duže nego drugi sisari. Takođe i odrasli ljudi se vezuju za druge ljude koji im pružaju podršku ili utehu. Kada je neko ko je zlostavljač, istovremeno i izvor podrške i utehe, može se razviti traumatsko vezivanje. Zlostavljana osoba na primer, može se obratiti za utehu onoj osobi koja ju je povredila i ta osoba može pružiti utehu. Na primer, jutros ju je partner vređao i ošamario, ona je plakala, a on se zatim sažalio, izvinjavao se i ona je prihvatila utehu i pomirenje što joj je prijalo da bi zatim sve bilo u redu ….da bi se naravno nakon nekoliko dana ovaj ciklus ponovio…i može se ponavljati zauvek. Tako je i kod dece . Deca se oslanjaju na svog roditelja da bi zadovoljila emocionalne potrebe za ljubavlju i podrškom. Ukoliko je roditelj povremeno nasilan, dete povezuje ljubav sa zlostavljanjem. Verujući da je ova povezanost normalna, dete možda neće moći videti nasilnog roditelja kao “lošeg”. Dete sebe počinje kriviti za zlostavljanje verujući da je ono krivo ili loše jer je to jedini način da pokuša razumeti šta mu se dešava. To omogućava roditelju da nastavi biti “dobar ” i ” bogolik ” u detetovim očima, a sve to jača njihovu povezanost iako je to povezivanje nastalo kroz rano traumatsko iskustvo, čega dete nije svesno. Ne treba puno razmišljati pa da shvatimo da su deca koja su bila traumatski vezana za svoje roditelje u detinjstvu, sklonija da se kasnije nađu u traumatskim vezama sa partnerima u odraslom dobu….mada, ni to nije pravilo.

Traumatska vezivanja su rezultat zapravo nezdravog stila povezivanja koji je postojao u pojedinaca i pre nego što su stupili u nasilnu vezu sa nekim.

Zašto ljudi samo ne odu iz takvih veza ? Pitaju se ljubopitljivi pogledi , šapuću komšije iza leđa, ogovaraju kolege ili oni koji na bilo koji način znaju šta se dešava. Zbog toga što je ciklus nasilja specifičan . Vaš partner ili partnerka- vređa vas i šamara pa ga posle grize savest . Ili nju grize savest, svejedno mi je. Onda dolazi izvinjavanje, tešenje, kajanje pa i romantika . To se stalno ponavlja, a te romantične faze daju zlostavljanoj osobi nadu da će ipak dobiti zagrljaj, ljubav i negu . Zlostavljana osoba kao da veruje da je patnja neka cena koju mora platiti da bi dobila utehu, negu, dobrotu, poljubac…i tako u krug . Čak i kad se osnaži da ode, u psihoterapiji na primer, zlostavljana osoba može imati i dalje osećaj povezanosti sa zlostavljačem, osećaj privrženosti ili ljubavi prema zlostavljaču . Ovo je najčešći razlog zašto se ljudi vraćaju u toksične i nasilne veze nakon prekida veoma često.

Deca koja su bila traumatski vezana za svoje roditelje u detinjstvu, sklonija su da se kasnije nađu u traumatskim vezama sa partnerima u odraslom dobu.

Sećam je se jako dobro. Kao juče da je bilo. Sećam se i njenih suza u kojima je na svakoj psihoterapijskoj seansi grcala . Pola godine, bez preskoka, svaki put. Ni antidepresivi nisu odagnavali tugu . Sećam se i kako je ponekada teško disala zbog anksioznosti . Volela ga je iako on to nije zaslužio. Volela ga je iako ju je nazivao raznim pogrdnim imenima skoro svakoga dana. Sećam se i onih njenih fiks ideja da mu se vrati i naših metoda koje smo zvale ” ponovno osvešćivanje “. To bi bilo u momentima kada snažno želi da mu se vrati pa joj ja čitam moje psihoterapijske zapise sa njenih prvih deset seansi u kojima mi detaljno opisuje njegov životinjski tretman prema njoj. To bi je održavalo da istraje u odluci da mu se ne vrati. Sećam se i priče o njenoj majci koja bi je često tukla, vređala i nipodaštavala samo zato što je bila loše volje. Sutra , kada bi je prošla loša faza , grlila bi je i vodila na sladoled, a ona se radovala što je majka opet voli i što više nije kriva u majčinim očima. Majka je patila od graničnog poremećaja ličnosti i sa njom je odrastanje bilo pakleno.

Više o poremećajima ličnosti možete čitati ovde:http://psihoterapijasindjic.com/2022/01/19/granicna-organizacija-licnosti/ , ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2022/01/03/psihopatija-ples-izmedu-sarma-i-neprilagodenosti/ ili ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2021/09/07/narcisticki-ciklus-zlostavljanja/.

Juče me je posetila da bi se dogovorile oko objave teksta. Tad smo se prisetile koliko smo radile na tome da uvidimo koliko je zapravo verovala da su ljubav i nasilje nešto povezano još od detinjstva. Koliko je to uverenje samo pogrešno i koliko ga nedužno dete usvaja jer mora sebi da objasni zašto je danas tučeno i vređano, a sutra opet voljeno od roditelja. Voljeno nečim što samo podseća na ljubav. Danas je ona dobro. Nasmejana , istih onih ranjivih očiju punih čežnje za podrškom i prihvatanjem .Udata je za čoveka koji je zaista obožava i neguje . Imala je da vam poruči samo jedno i zamolila me da dodam u tekst . Da vas zamolim da hvalite i grlite svoju decu svakog dana podjednako jer mi ljudi smo osetljiva stvorenja i možemo se povezati kroz ljubav ali možemo se povezati i kroz traumu. Ovo povezivanje kroz traumu u odraslom dobu , možemo podosta sprečiti time kakvi smo roditelji svojoj deci .

March 2022
M	T	W	T	F	S	S
« Feb				Jun »
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30	31