Ljubavni odnosi zapravo nisu jednostavni ukoliko se upustimo u njihovo izučavanje na jednoj dubljoj osnovi. Ne povezuju se svi ljudi jednostavno u ljubavi i za mnoge to jeste veoma problematično polje. Područje ljubavnih odnosa jeste područje nad kojim nemamo svesnu kontrolu , možda samo delimično. Međutim zato naše podsvesno itekako kontroliše ovu oblast. Pokušaću da objasnim na koje načine. Jedna od teorija koja se bavi izučavanjem načina na koji se ljudi povezuju u ljubavi jeste teorija attachmenta (attachment u ovom smislu znači – vezivanje za nekoga). Teorija privrženosti zasniva se na ideji i istraživanjima da u prve tri godine našeg života učimo da li je svet bezbedno mesto. Tokom tih godina shvatamo da li i koliko možemo da verujemo drugim ljudima. Naši odnosi sa našim „primarnim figurama vezanosti“ – obično našim roditeljima – tokom prvih 1000 dana našeg života, čine osnovu za naše emocionalno intimne odnose kasnije u životu. Teoriju je razvio John Bowlby (1907 – 1990), britanski psihoanalitičar koji je želeo da razume različite promene u ponašanju koju je video kod beba i male dece odvojenih od roditelja.
Dete do tri godine pokazuje u svakodnevnom životu razvijen sistem ponašanja koji veliki deo vremena ispituje „da li je figura koja stalno o meni brine u blizini? „ Da li je dostupna i pažljiva ?“. Ako dete uviđa da je odgovor na ovo pitanje „da“, ono se oseća voljeno, bezbedno i samopouzdano. Ponašajno će dalje istraživati svoje okruženje, igrati se sa drugima i biti zadovoljno. Stvoriće generalizovani doživljaj da je bezbedno biti povezan sa drugima. Međutim, ako dete veći deo vremena shvata da je odgovor „ne“ -figura koja o meni brine često nije dostupna, nije pažljiva i ne odgovara na moje potrebe ili uopšte nije tu, ono doživljava: anksioznost , strepi , oseća se nesigurno i često pogledom traži figuru koja o njemu brine , plače da bi je dozvalo ili uznemireno traži figuru brige u okolini . Ova ponašanja se nastavljaju sve dok dete ponovo ne uspostavi poželjan nivo fizičke ili psihološke blizine figure vezanosti (majke ali i oca ) ili traju dok se dete „ne istroši“, što se može desiti nakon dužeg razdvajanja ili gubitka. U takvim slučajevima, Bovlbi je verovao da mala deca doživljavaju dubok očaj i depresiju. Takođe generalizovani unutrašnji doživljaj koji ovakva deca stvaraju je da nije bezbedno ni sigurno biti vezan za druge .
Svakako da veza deteta i majke ali i veza sa ocem jesu u ranom razvoju jedna od toliko važnih veza da zapravo kasnije u životu određuje čak i podsvesni način na koji funkcionišemo u ljubavnim odnosima . Kada se za nekog vezujemo , način na koji se vezujemo u velikoj meri je kontrolisan duboko podsvesnim programima iz delova mozga koji se nekada davno formirao dok smo u odnosu sa figurama koji o nama brinu formirali preliminarne doživljaje o tome : da li je svet sigurno mesto ? Da li je figura koja o meni brine takva da sam u njenom prisustvu bezbedan , siguran i voljen? Ti početni programi su uvek na delu- stalno rade. Rade i onda kada smo odrasli i kada stupamo u partnerske odnose .
Više o ranom razvoju deteta možete čitati ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2019/06/24/da-li-se-ljudi-radjaju-sa-sposobnoscu-da-vole/ , ovde: http://psihoterapijasindjic.com/2019/06/27/sta-je-zapravo-edipov-kompleks-i-zasto-je-on-vazan-za-psihoterapijsku-praksu/ ili ovde: http://psihoterapijasindjic.com/2019/07/15/elektra-kompleks-i-zasto-je-znacajan-za-licnost-devojcica/.
Šta će se onda desiti u odraslom dobu ukoliko su naša rana iskustva sa našim negovateljima bila odgovarajuća i ukoliko nismo ostali željni nege, pažnje , sigurnosti i ljubavi ? Najverovatnije je da ćemo u odraslom dobu formirati idealan – siguran stil vezivanja . Ljudi sa sigurnim stilom vezivanja u svom unutrašnjem doživljajnom svetu imaju osećaj da je sasvim bezbedno , sigurno i lako povezati se sa partnerom. Ne plaše se vezivanja. Svesni su takođe da će preživeti i ukoliko budu ostavljeni i ljubavnog partnera doživljavaju na način : znam da te volim , značiš mi i želim da se sa tobom povežem . To mi je veoma lako i ide spontano . Ne bih voleo-volela da te izgubim ali i ako bude tako znam da ću opstati . Međutim ovakav stil vezivanja ima samo oko 50 odsto populacije . Šta se dešava ako je odnos sa našim negovateljima bio na neki način traumatizovan ? Šta ako smo formirali doživljaj uskraćenosti i ostali dosta željni : pažnje , prisustva majke ali i oca? Šta ako oni nisu uspevali da dobro odreaguju na naše potrebe za: sigurnošću , prisustvom, zagrljajem , igrom , maženjem ? Šta ako su bili :preokupirani svojim problemima, odbacujući , hladni i odsutni ? Šta ako su bili neprisutni ili nestabilni ? Šta ukoliko su nas šak zlostavljali ili zanemarivali ? Tada ćemo verovatno imati neki od nesigurnih stilova vezivanja u odraslom dobu. To su : odbijajući stil vezivanja, preokupirani stil vezivanja ili dezorganizovani stil vezivanja.
Ljudi sa odbijajućim stilom vezanosti obično se doživljajno slažu sa ovim izjavama: „Prijatno mi je bez bliskih emocionalnih veza“, „Važno mi je da se osećam nezavisno i samodovoljno“ i „Volim da ne zavisim od drugih ili da drugi ne zavise od mene.” Ljudi sa ovim stilom vezanosti traže visok nivo nezavisnosti. Želja za nezavisnošću se često pojavljuje kao pokušaj da se potpuno izbegne vezanost. Oni sebe vide kao samodovoljne i neranjive. Često poriču potrebu za bliskim odnosima. Neki možda čak smatraju da su bliski odnosi relativno nevažni. Nije iznenađujuće što traže manje intimnosti u vezama, a na ljubavne veze često gledaju manje pozitivno nego što vide sebe. Ljudi sa izbegavajućim stilom vezivanja imaju tendenciju da potisnu i sakriju svoja osećanja. Kada su u partnerskom odnosu razmišljaju okvirno na način : mislim da te volim , budi prisutan u mom životu ali nemoj puno tražiti od mene u smislu provođenja vremena , bliskosti ili pažnje i nemoj preterano praviti dramu oko naše ljubavi jer mi drama jako smeta . Sve može da funkcioniše ako me ne gušiš preterano . Njihovi partneri se često osećaju frustrirano, nedovoljno voljeno , nedovoljno podržano i zanemareno ukoliko imaju različit stil vezivanja od njih. Više o strahu od vezivanja možete čitati ovde :http://psihoterapijasindjic.com/2021/08/21/strah-od-vezivanja/.
Preokupirani stil vezivanja imaju formiran oni ljudi za koje je nezamislivo biti sam. To su ljudi koji su uvek u vezi . To su ljudi koji jako mnogo pate kada se prekine ljubavni odnos koji im je značio ali koji isto tako brzo uskaču u novi partnerski odnos samo da ne bi bili sami . Nose u sebi ono što ja nazivam “emocionalna glad ” koju nisu u stanju podneti . Ljudi sa preokupiranim stilom vezivanja imaju tendenciju da se slažu sa sledećim izjavama: „Želim da budem potpuno emocionalno intiman sa drugima, ali često otkrijem da drugi nerado prilaze onoliko koliko bih želeo“ , i „Neprijatno mi je kad sam bez bliske veze,a brinem da me drugi ne cene onoliko koliko ja cenim njih kad jesam u vezi.“ Ljudi sa ovim stilom privrženosti traže visok nivo intimnosti, odobravanja i odziva od svog ljubavnog partnera. Ponekad cene intimnost do te mere da postaju previše zavisni od osobe sa kojom su u vezi. Oni mogu osetiti osećaj anksioznost koja se povlači samo kada su u kontaktu sa partnerom. Često sumnjaju u svoju vrednost kao osobe . Ljudi koji su zaokupljeni vezanošću mogu pokazati visok nivo emocionalne ekspresivnosti, ogromne emocionalne potrebe, visok stepen brige da će biti ostavljeni i impulsivnost u svojim partnerskim odnosima. Zapravo , često se u partnerskom odnosu osećaju nedovoljno voljeni iako u partnerskoj terapiji biva vidno da jesu voljeni od svog partnera.
Ljudi sa dezorganizovanim stilom vezivanja jesu ljudi koji možda i najteže funkcionišu u ljubavnim odnosima. Ljudi sa gubicima ili drugim traumama, kao što je seksualno zlostavljanje u detinjstvu i adolescenciji, mogu razviti dezorganizovanu (uplašeno-distanciranu) vrstu privrženosti i skloni su da se slažu sa sledećim izjavama: „Donekle mi je neprijatno da se zbližim sa drugima. Želim emotivno bliske odnose, ali mi je teško da u potpunosti verujem drugima ili da zavisim od njih. Ponekad se brinem da ću biti povređen ako dozvolim sebi da se previše zbližim sa drugim ljudima.” Oni imaju tendenciju da se osećaju neprijatno zbog emocionalne bliskosti. Traže manje intimnosti od partnera i često potiskuju i poriču svoja osećanja. Zbog toga im je mnogo manje prijatno da izražavaju naklonost. Takođe ponekad se u ovih ljudi može videti vezivanje čas za jednu čas za drugo osobu ali ove veze kao da ne mogu da opstanu. Kao da ni u jednoj ne mogu doživeti dublje spokojstvo i istinsku bliskost . Ponekad njihovo vezivanje liči na pokušaje uspostavljanja mnoštva intimnih veza od kojih niti jedan ne može da potraje. U istoriji njihovog ljubavnog života ponekad možemo videti mnogo kratkih veza, brakova i dece iz tih raznih brakova. Zapravo možemo uočiti pravu dezorganizaciju ljubavnog života. Teška dezorganizacija vezanosti povezana je sa poremećajem ličnosti kao što je granični poremećaj ličnosti .
Sada kada razumemo da vezivanje nije za sve ljude podjednako lako da se izvesti jedan zaključak. Ljubav, iako je u knjigama i filmovima romantizovana kao nešto : uzvišeno , dostupno , besplatno i neophodno nije uopšte jednostavna za održati . Često postoje muke u održavanju partnerskih odnosa i ovi odnosi mogu biti izvor velike boli iako se partneri vole. Daću jedan primer iz prakse iako ih ima mnoštvo. Marko i Ana u braku su 14 godina. Ana uvek ima osećaj da je Marko zapostavlja , da je nevoljena , nedovoljno shvaćena , usamljena i nevrednovana u tom braku . Marko vidno voli Anu ali jednostavno ne ume to da pokaže na način na koji ona od njega zahteva , traži neko vreme i za sebe i svoj hobi osim za partnerski odnos. Oseća se kao da ga Ana guši i da ne ume da joj pruži koliko ona traži . Kada je Marko ranije pokušavao da se ode na tronedeljno planinarenje , Ana je plakala , dramila ,a čak pretila i samoubistvom. Za nju je bilo nezamislivo da se od njega odvaja na tri nedelje. Ravno propasti. Ana je zapravo preokupirano vezana , a Marko distanciranog stila vezivanja i to u njihovom odnosu pravi veoma velike probleme .
Partnerska i bračna terapija pomaže partnerima da razumeju svoje stilove vezivanja i stil vezivanja svog partnera. Uči ih kako mogu na adekvatniji način prepoznati i izaći u susret potrebama ovog drugog u vezi i na taj način rešavati konflikte nastale usled neusaglašenih emocionalnih potreba, neusaglašenih sposobnosti za emocionalno davanje i uzimanje (neusaglašenih stilova vezivanja). Ja poznajem jako dobro svoj stil vezivanja i vremenom mogu prepoznati i stilove vezivanja drugih ljudi . To je jedna od tih povlastica nas psihoterapeuta . Prepoznajete li vi svoj stil vezivanja ili stil vezivanja vašeg partnera? Ukoliko do sada o tome niste razmišljali , nadam se da će vam tekst biti od pomoći da prepoznate koji je vaš stil vezivanja . Srećno.
Ivana Sinđić
Defektolog i Nacionalno i Evropski sertifikovan psihoterapeut.
Tel : 061/ 258- 82-74